The Music Lovers

Ili je ovde ili ga uopšte nećemo naći.

- Modeste, ko tu živi? - Neka njegova nova dragana, bez ikakve sumnje.

Ako iko može da ga nađe onda je to Modest.

U Moskvi je dobro upoznao vašeg brata. Je l' tako, Modeste?

- Samo sedite! - Ovde je, zar ne?

- Kafu? - Ne, hvala. Ispred me čeka porodica. Očekuju da ga dovedem.

Pa... porodice su ljudožderi.

Gubi se, ti malo, pokvareno čudovište.

Ne čuje vas.

Gluvonem je. Nedavno sam ga primio za učenika.

Jadničak.

Zašto radite takve stvari, Modeste?

Zar ne postoji drugi način da se nešto zaradi?

Čekam da otvore Konzervatorijum Dramskih Umetnosti.

- Gluposti! - Što da ne?

Petar pristojno zarađuje...

kao profesor muzike.

Zašto ne bih mogao i ja? Kao profesor...

Šta hoćeš?

Naša draga sestra sa mužem i sinom nas čeka ispred.

- Obećao si im da će ih juče odvesti na večeru. - Pobogu! Jesu li još gladni?

Uvek mi pretiš sestrom.

Ne verujem da je Saša ta koje bi trebalo da se plašiš.

Vaši maniri su podjednako grozni kao i vaša dela.

Petre, postao si jako nemaran.

Ako se ovako nešto pročuje, sva... sva vrata će ti biti zatvorena.

Moraćeš da napustiš konzervatorijum i tvoja muzika neće biti izvođena.

Bićeš obeležen za ceo život.

Reci im da silazim.

- Žao mi je za sinoć. - Nemoj zbog toga da se sekiraš, molim te.

I ne bih kad bih stalno bio sa tobom.

Možda ne bi bilo loše da se sa vama vratim na selo?

Mogao bih da predajem u školi i tako da se izdržavan, zimi bih mogao da radim...

a leti... leti bismo mogli da leškarimo pored jezera i uživamo u suncu.

Sve ćemo to raditi, Petre, ali kad postaneš slavan.

A bićeš slavan. Možda ti je ovo prava prilika.

Dođi, Tatjana.

Vodi ih čim se završi, ne želim da čuju šta će direktor reći. Alekseje!

Retko kad mu se svidi moje novo delo, naročito za klavir. Kasniš!

Znam. Malo sam se zadržao kod kuće pa sam morao da trčim.

- Jesi li iskopirao novo delo? - Jesam.

- Tu ti je? - Da.

Onda idi tamo i proveri da li je sve u redu, molim te.

Ja sam mislio da se već umorio od druženja sa dečacima.

Dobro, dobro, vi sa dvora svi ste isti.

Dva muškarca mogu da budu prijatelji a da se za njima ne šire tračevi.

Tračevi umiru bez činjenica koje ih podržavaju, prijatelju moj.

A čajkovski nam ih je dao u izobilju.

Mene ne interesuje njegov privatni život, samo njegov profesorski rad.

Koliko znam sebe vidi kao kompozitora, u suprotnom, šta ćemo mi ovde?

Nadam se da se prema njoj nećeš ophoditi kao prema običnoj avanturi.

Izgleda da stvarno volim tvoju sestru čim sam došao da slušam kako svira...

drugu flautu sa gomilom dosadnih studenata.

- Izvinite. - Je l' ulaz slobodan?

- Da, naravno. - Hvala.

Gospođo fon Mek... dobar dan.

Gospodin Rubinštajn vas moli da prihvatite njegovo izvinjenje...

ali, koncert je već počeo.

Petar čajkovski svira svoj novi koncert.

Hvala. Mnogo vam hvala. Hvala vam.

Dragi moj Petre. Izvanredno!

Kakav talenat! Molim te, primi naše najiskrenije čestitke.

Divan si. Jako mi je drago što si se ti oženio mojom dragom Sašom.

Dragi moj, Petre, nikad ništa ovakvo nisi napisao.

Petre... kao da sam ponovo preživela celo prošlo leto.

- To i jeste prošlo leto. - Dobro, sad moramo da krenemo.

Rubinštajn želi da priča sa Petrom. Bobjek, idemo.

Ne znam zašto ste se mučili to da pišete.

Jednu, možda dve strane vredi sačuvati, a ostalo slobodno možete da uništite.

Da ste slavni, možda ne biste morali.

Tada ne mora baš sve što napišete da ima neku vrednost.

Vi ste plaćeni profesor kompozicije. Recite mi, onda, šta je ovo?

Ne samo da je otrcano, nego je loše, vulgarno, ženski.

Žao mi je, neće biti javno izvođeno dok se kompletno ne prepravi.

Iskreno, uopšte nisam iznenađen.

Čovek koji ne vodi računa o svom privatnom životu, kao vi...

teško može da bude iole obzirniji u svom radu.

Nalazite se pred sopstvenom propašću, mladiću...

i vaša muzika to jasno pokazuje.

Ovo je najbolje što sam ikad napisao. Neću promeniti ni jednu jedinu notu!

Na konzervatorijumu radi profesor čajkovski.

Želim da znam sve o njemu.

Da, mama, ali dok ne prođe Božić ne možemo ništa da uradimo.

- Cela porodica te čeka. - Boli me glava. Uspostavi kontakt sa kompozitorom.

I volela bih i nekog pijanistu koji će mi svirati njegovu muziku.

Volim vas od onog trenutka kad sam vas prvi put videla.

Vi ste jedini muškarac kog volim.

Molim vas, oprostite mi.

Ni jedan muškarac kog...

Ni jedan muškarac kog znam ne znači mi ništa.

Znam da mi nikad nećete oprostiti ovo drsko pismo, ali ja sam slobodna žena.

Bila sam verena... pet godina.

I ostavila sam ga... zato... zato, zato, zato...

zato što volim vas.

Šta je sa mojim drugim violinama i violama?

Unisono sviraju oktave.

Naravno, viole sviraju oktavu niže.

Zašto ne dođeš na zabavu? Svi čeznu da te vide a Rubinštajn insistira da dođeš.

- Mislim da želi da ti se izvini. - Rubinštajn je obična budala.

Ma daj!

- Povedi i prijatelja. - Radimo.

Petre, ne budi tvrdoglav.

Čovek te je pustio da džabe živiš u njegovoj kući.

I to znači da treba da posećujem njegove idiotske zabave?

Ne... idemo od početka! Naravno da ne znači.

Ti si nezavisan, ti si genije i mi sve to shvatamo.

A sad se obojica presvucite i dođite malo da se opustite.

Kako ne shvataš? Ne želim ništa da imam sa tom budalom!

Niko od vas pojma nema šta se popodne stvarno desilo.

A sad, gubi se odavde i pusti me da radim.

Pa što odmah nisi tako rekao?

A ti je l' dolaziš?

Ja... ja prepisujem note.

Simpatično.

Gubi se!

Prokleta buka! Ovde je nemoguće raditi!

Možda bismo mogli da se vratimo i da radimo na konzervatorijumu.

Vrlo dobro.

Mama...

Mama...

Mama! Mama!

Ne dajte joj da umre! Ne dajte da umre!

Mama, nemoj da umreš!

Molim te, nemoj da umreš!

Nemoj da umreš! Nemoj da umreš!

Nemoj da umreš!

Nemoj da umreš!

Mama!

Ne dajte da umre!

Ne dajte da umre! Mama... Mama!

To je bio majčin glas.

To je bila njena omi... omiljena pesma.

A onda... kupatilo.

I taj grozni, glupi lek.

Ubili su je oni... a ne kolera.

A onda, koncert... Rubinštajn...

i sve to...

Ne mogu da radim... ne mogu.

Znaš šta otac kaže?

- Ženio sam se tri puta i ni jedan jedini dan nisam bio bolestan. - Ne mogu.

Stalno se pita zašto se ne ženiš.

Oženio bih se...

kad bih... kad bih našao neku kao što si ti.

Moram da nađem nekoga...

Moram da nađem nekoga sa kim ću živeti. Nekoga...

Sve će biti u redu. Videćeš.

Naći ćeš pravu.

Miljukova?

Sklanjaj mi se s puta!

Gospodin Nikolaj Rubinštajn, direktor konzervatorijuma.

Moja draga gospođo fon Mek, čast mi je i privilegija...

Kamo sreće da je više aristokratskih porodica posvećeno muzici kao vi,

- naš konzervatorijum bi postao ponos celog sveta. - Sedite, molim vas.

Hvala.

Možete da prestanete da svirate. Vratite se kad naš gost ode.

Gospođo, vaš poziv mi uliva nadu u budućnost muzike u majci Rusiji.

Potrebe konzervatorijuma...

Koliko znam, imate profesora kompozicije po imenu Petar čajkovski...

Da...

Divan čovek i drag prijatelj...

Ali preko mu je potrebna pomoć, a naše mogućnosti, trenutno...

Ipak, ja ga ohrabrujem koliko god je to moguće.

Ja mislim da je... genije.

Recite mi, u kakvim uslovima živi?

Trenutno živi u mojoj kući, stavio sam mu jednu sobu na raspolaganje.

Ali, kao i većina nas, muzičara, nema novca.

Ali, i on se i dalje bori, kao i svi mi.

Takav čovek ne bi smeo da se bori.

Želela bih da mu dajem... određenu apanažu...

tako da ne radi ništa drugo sem da komponuje.

A vas sam pozvala zato što moram da znam...

da li bi takav dogovor za njega bio prihvatljiv.

Možda ne bi voleo da napusti predavanje.

Mislite, vi ne biste voleli da ostanete bez tako vrednog profesora.

Gospođo, odmah ste me pročitali... da, bilo bi mi žao da ga izgubim.

Ali, preneću mu vašu ponudu i reći ću mu da dođe i lično vam odgovori.

Ne. Ne želim da ga upoznam.

Može da mi napiše pismo, ako misli da je ponuda vredna njegovog truda.

Nemate zašto da se čudite, gospodine Rubinštajn.

Udovica sam,

mojim bogatstvom moja deca će biti izuzetno dobro zbrinuta.

Mrzim društvo i svi razgovori su mi užasno dosadni.

Ipak, muzika čajkovskog me podseća koliko život može biti lep...

i pun smisla.

Želim da nastavi da komponuje.

Došao sam ovamo u nadi da ćete nam dati novčanu pomoć...

umesto toga, pronašao sam pravu mecenu.

Biću iskren, neka njegova dela smatram užasnim..

Ali ostala jesu baš onakva kakvim ste ih opisali.

Dozvolite mi da vam odsviram jedno od mojih omiljenih.

Za to, gospodine, za konzervatorijum odvajamo sredstva.

- Gospođo... - Molim vas, ne zahvaljujte mi, samo svirajte njegovu muziku.

Fantazija "Romeo i Julija" koju sam sam aranžirao.

Draga moja, gospođo fon Mek, ne znam kako da vam se odužim za darežljivost,

za sve poklone i za najveći poklon od svih, što možemo opet da radimo.

Doveka ću ostati vaš dužnik.

Dragi moj čajkovski, dajući vam sredstva za život i mesto za rad...

želela sam samo da vam se odužim za zadovoljstvo koje mi vaša muzika pruža.

Uskoro će vam se ceo svet diviti. Dozvolite mi da budem prva.

Želim da nazdravim ženi koja je promenila moj život.