Poetry (시)

P O E Z I J A

Još uvek se čini kao da je moj sin živ.

Gđa Yang Mija. - Tu sam.

Pođite za mnom.

Šta nije u redu?

Moja ruka. Desna ruka kao da me pecka.

Boli li vas ovde?

Ne, ne boli, samo pecka.

Poput... ta stvar prolazi kroz...

Kako se to zove?

To osećam u poslednje vreme.

To je... kao energija.

Elektricitet? - Tako je, elektricitet!

Kao da elektricitet prolazi kroz mene.

Zaboravljam reči u poslednje vreme.

Juče se nisam mogla setiti reči "izbeljivač",

već samo "Clorox".

Tako smo u starim danima nazivali izbeljivač.

Koliko dugo to traje?

Poslednjih par dana.

Ne, vaša zaboravnost. Kad je počelo?

Kad je počelo?

Možda ovog leta. Ili proleća?

Koliko godina imate, gospođo?

65. Ne, 66.

Ruka vas pecka jer su vam mišići napeti.

Radite neke lagane vežbe.

Više me brine što se ne možete setiti reči.

To bi mogao biti loš znak.

Preporučujem vam da odete na pregled u neku veću bolnicu.

Veću bolnicu?

Da, kao što je opšta bolnica u Seulu.

Napisaću vam uput.

U bolnici sam.

Ruka me pecka. Konstantno.

Govorila sam sebi da ću otići kod doktora i konačno jesam.

Ko bi išao sa mnom, ludo.

Tvoja mama je dobro.

Većina ljudi mojih godina pati od neuralgije ili artritisa.

Dobro sam.

Ne plači, mama.

Kako si mogla biti tako okrutna!

Kako si mogla!

Ne možeš to raditi!

Gde si? Gde je otišla?

O, Bože!

Ti okrutna seljančuro!

Gde je? Gde?

Mama...

Zdravo. - Stigli ste.

Malo kasnite.

Bila sam u bolnici.

Zvao je dva puta i pitao zašto još niste došli.

Tata, služavka je stigla.

Ovu. Ovu!

Mirno sedite. Rekla sam vam da mirno sednete.

Prestanite!

Kako ću vas skinuti ako se toliko opirete?

Tako, to je to. Izvucite nogu.

Tako se to radi.

Da li je prevruće? Ok je, zar ne?

Sedite mirno! Sedite mirno, kažem vam! Prestanite!

Zašto vičeš? - Što?

Šta je?

Moj sluh... pa zato...

Ah, vaš sluh je dobar pa se zato pitate zašto vičem.

Oprostite. Neću više.

Gospodine, ja odlazim. Zbogom.

Gotovo? - Molim?

Pitao sam, jesi li gotova? - Da, jesam.

Već? - Kako to mislite?

Prošlo je 3 sata.

Oprala sam veš, očistila...

Dobro.

Hvala vam, gospodine.

Nemoj...

nikome reći...

da sam ti to dao.

Dobro.

Kako velikodušno!

Hvala vam.

Da li je vikao danas na vas?

Naravno.

Ali nije važno jer i ja vičem na njega.

Izvolite.

Dao mi je 10.000 Wona. - Da?

Ali rekao je da to ne kažem nikome. Ipak je to samo 10.000 Wona.

Moj svekar je poznat po škrtosti.

Sigurno mu se jako sviđate jer vam je dao toliko novca.

Jeste li uvek tako elegantni?

Elegantna? Ja uopšte nisam elegantna.

Gde li je... ne opet.

Šta tražite?

Kako li se to zove... ne mogu se setiti reči.

Ono u šta se stavlja novac.

Ovoliko je.

Novčanik?

Tako je, novčanik!

Gde mi je novčanik?

Šta je ovo?

Izgubljena sam ovih dana.

U bolnici sam videla nešto.

Telo lokalne srednjoškolke pronađeno je u reci i dovezeno u bolnicu.

Rekli su da se ubila skokom s mosta.

Majka jadne devojke bila je van sebe.

Idem ja. - Vidimo se prekosutra.

Krajnji rok je prošao.

Šta to sušite?

Da li je vaša ćerka zvala?

Časovi književnosti za građane. I vi možete postati pesnik!

Jesi li kod kuće, Wook?

Zašto je muzika toliko glasna? Srušićeš kuću.

Šta nije u redu? Jesi li bolestan?

Ne gnjavi me.

Zvala sam te tokom dana, ali nisi se javljao.

Nisam dobio poziv.

Kako to možeš reći, kad sam te zvala dva puta.

Ne lažem.

To je zbog ovog glupog mobilnog. Kupi mi novi. Užasno me živcira.

Tek što si kupio ovaj. Šta će ti novi?

Imam ga već godinu i po. - Ne, nemaš.

Kupio sam ga u 1. polugodištu, u 2. godini.

Što samo pokazuje koliko vodiš računa o njemu.

Počeli su ti rasti brkovi, a ti se i dalje ponašaš kao dete.

Zašto si me uopšte zvala?

Čula sam da se ubila devojka iz tvoje škole. Skočila je u reku.

Želela sam da te pitam u vezi toga.

Šta me želiš pitati?

Ko je bila ona, zašto se ubila tako mlada...

Nisam je dobro poznavao.

Kako se zvala?

Zašto te zanima njeno ime?

Zar niste išli u isti razred?

Ne poznajem sve iz razreda.

Baka ne može priuštiti kupovinu novog mobilnog. Pitaj majku.

Šta? To nije pošteno!

Hej! Igraj s malo više duha.

Ovo nije zabavno.

Samo probaj.

Doktor mi je rekao da vežbam.

Šta radiš?

Kuda ideš?

Naći se s prijateljima.

Ne bi trebao izlaziti tako kasno!

Račun za struju je prilično visok.

Wook je stalno za kompjuterom.

Stalno sluša muziku.

Čak i spava uz muziku.

Kako bih ga trebala kazniti?

Šta da ti kažem. On je glava kuće.

Šta?

Kulturni centar.

Učenje poezije.

Šta? Da, ja imam pesničku dušu.

Volim cveće i govorim neobične stvari.

Došla sam na časove književnosti.

Časove književnosti? Ali svi su popunjeni.

Znam, ali zar ne možete primiti još jednu osobu?

Ne znam baš...

Zaista želim to.

Kako da rešimo ovo?

Da biste pisali poeziju, morate dobro videti.

Najvažnija stvar u životu je moći videti.

Videti Videti.

Živimo gledajući stvari. - Tačno.

Važno je dobro videti sve što nas okružuje.

Poneo sam nešto sa sobom.

Šta je to?

Jabuka. - Da, to je jabuka.

Skrenuo sam s puta da bih je doneo.

Ja sam dobro pripremljen učitelj.

Drugi učitelji nisu tako dobro pripremljeni.

Vratimo se na jabuku.

Koliko puta ste videli jabuku?

Hiljadu?

Deset hiljada?

Milion? Pogrešno.

Nikad pre je niste videli.

Nijedanput.

Do sad, vi niste "videli" jabuku.

"Videti" jabuku znači

biti zainteresovan za nju, razumeti je,

razgovarati s njom. To je ono što znači "videti".

Piljiti u nju i posmatrati njenu senku,

osećati svaku oblinu, okretati je, zagristi,

zamišljati kako upija sunčeve zrake.

To je ono što znači "videti".

Ako nešto "vidite", možete osetiti nešto prirodno,

poput nakupljanja vode u proleće.

Trebate pripemiti papir i olovku i čekati inspiraciju.

Prazan, beli papir...

svet čistog potencijala, svet pre stvaranja.

To je savršen trenutak za pesnika.

Postavite olovke iznad čistog papira.

Ja volim olovke.

Kad stavim dobro naoštrenu olovku iznad papira

osećam se ispunjeno.

Srce mi treperi zbog nade da ću napisati dobru pesmu.

Volim oštriti olovke. Najzabavnije je oštriti je rukom .

Ja sam bila dobra u oštrenju olovaka. - Oprostite?