Rebus

Ćošak.

Sranje.

Sranje, sranje.

Dobro jutro. -Šefe. -Kako ide?

Svi su dobro? Kako ide?

Dobro jutro, šefe. -Šefe. -Kako napreduje? -Dobro.

Prva nedelja? -Prvi dan. -Stvarno? -Da, šefe.

Dali su ti da spremaš obrok za smenu? -Da, šefe.

Pečeno pile, mora da si pod pritiskom. -Jeste.

Mogu li malo da ti pomognem, da ti pokažem par stvari? -Molim vas.

Prvo ću ti pokazati kako da izvadiš jadac. Osećaš ga ovde?

Da. -Sa obe strane je. Znaš šta deca rade? -Da, požele želju.

Kad se pravi pečeno pile, ta kost se izvadi, i onda sa mamom ili bratom,

ili kime god, prepolove je. Ko ima veći deo pobeđuje. Sad samo čistim vrhom noža.

Ovaj nož, možeš da ga čuješ, da ga osetiš.

Ta vibracija zvuči kao kad si kod zubara, kad ti čisti zube.

Vidiš? -Da, šefe. -Sad možeš da je izvučeš.

Sad se vidi, vidiš? -Da. -Eto ga. Jadac.

Možeš da sačuvaš. Sad ćemo ga podvezati. Prvo provučeš ispod "papinog nosa".

"Papin nos"? -Evo ovde. I onda preko. U obliku osmice.

Vidš gde je osmica? -Da. -I onda samo vratiš nazad.

Sada, palčevima pritiskam tačno ovaj deo krilnog zgloba.

Okreneš, pa podvučeš ispod krila. Obmotaš.

Vidiš vrat? -Šefe. -Obmotaš i oko vrata. Jednostavno je, samo pritegni.

Gurni nazad. Vidiš kako lepo izgleda? -Da.

Zašto se zove "papin nos", šefe? - Papin nos. Ima više priča.

Najčešća i meni najdraža priča je da je Engleskoj, u vreme kralja...

Kralja Džejmsa III. Bilo je dosta anti-katoličkog sentimenta u državi.

Pa su zato pileću trticu nazvali "papin nos". -Jasno.

Kao uvreda papi. I to je to, sada samo privežeš.

Ovde ste već 23 godine, zar ne? -Tako je. Kao da sam juče došao.

Ranije sam radio kod francuskog kuvara, Rolanda Henina, kao kuvar za osoblje.

Kao ovo što ti danas radiš. -Da.

Jednom me je pitao, "Tomase, znaš li zašto kuvari kuvaju?"

Razmišljao sam. Rekao je "da bi nahranili ljude".

Mene danas nazivaju šefom, ali mi smo svi kuvari, i to je divna profesija.

Jer možemo da budemo značajan deo nečijeg života. Nemoj to zaboraviti.

Danas smo ovde zbog onih koji su došli pre nas.

Tebi je danas prvi dan. Imaćeš svoje nasleđe u ovom restoranu, kad odeš.

Zapamti to, i svaki dan se trudi da budeš malo bolji.

Samo vrlo malo bolji. To će se tokom godina nakupiti.

I kad završiš ovde, imaćeš novo znanje, veštine, i plan za dalji put.

Hraniš sebe, hraniš svoje kolege, hranićeš naše goste.

Hranimo naše farmere, ribare, uzgajivače, koji nam donose ove sastojke.

Samo to zapamti. To je čitava poenta. -Šefe. -Pustiću te da radiš.

Hvala, šefe.

Vidi ko je došao. -To je moj čovek!

Sranje! Evo nas, kao na početku.

Okačili smo tvoj dres. -U penziji sam, znači. -Najkraći radni staž ikada.

Čast mi je, hvala vam. -Ne, nama je čast. -Tako je, nego šta.

Ja sam legenda. -Moj legendarni brat. -I njegova legendarna četri dana. -Pet!

Da sam ostao, moji talenti bi se ubrzano razvijali.

Znači svakako bi nas napustio. -To sam hteo da kažem.

Uštedeo si nam vremena. -Tako je, jer svaki sekud je bitan.

Mogu da vas pitam za balon? Da li je uvek bilo u planu da bude od jabuke?

Menjali smo par puta. -Čuo sam da je postojao i jedan od mocarele? -Tako je.

Samo sam prestao. -Napokon. Sigurno ti se vraća čulo ukusa.

Ne znam, nisam primetio razliku. Šta je sa Malkomom, šta radi sa kosom?

Da sam znao da će da ode, ponudio bih ja da ga ošišam.

Šta planirate, znate li šta ćete dalje? -Nismo se još vratili u realnost. -Da.

Bićemo dobro. -U to sam siguran.

Mogu da budem kod vas dok služite? -Nećeš da sediš sa njima? -Ma kakvi.

Naravno.

A jastuk... -Od lavande. -Da, taj. -Jastuk od lavande.

Kako to funkcioniše? Je l' ga probušite pre ili? -Posle. -Naravno, da.

Sad kad već pričamo o tome, baš sam razmišljao o iglama...

Eksplozija tartufa, da li se to ubrizga u tečnom stanju, ili se stegne?

Stegne se. -Dobro, jer tako mnogo eksplodira. Mislio sam da možda...

Kako ide sa restoranom? -Rastura me, kao i uvek.

Ceo život jurim adrenalin, ali sve to dođe na naplatu.

Nisam više siguran da je vredno žrtvovati zdrav razum. -Razumem te.

Poslednje posluživanje. Hoćeš ti da vodiš? -Ne, ja sam u penziji.

Mogu onda ja? -Samo napred, šefe Džes.

Imam još jednno pitanje vezano za igle.

Toplo-hladni krompir. Tu se koristi igla, zar ne? -Tako je.

Oljušti se, šefe. -Šta je tu bila ideja? Mislim, kako ste te osmislili?

Nikad nisam video tako nešto. -Da. Znaš šta, moram da idem. -Naravno.

Što sam pričao o iglama toliko?

Hej. -Hej, kako si? -Dobro sam, da.

Mislim da smo mi... -Ovde smo. -Da.

Ovo je šef Sidni. -Ćao. -Ovo je Luka, Sid.

Zdravo, kako si? - Vile, Sidni. -Drago mi je.

Zdravo, zdravo.

Izbacujte 22. Izbacujte 23, 24. -Šefe!

Za četiri minuta izbacujte 19. Ruke, za sto 305. -Šefe!

Ovo je jedno od mojih prvih jela ovde. Poslužiti ga svima vama je brutalno.

Budite nežni, nemojte me mnogo ogovarati. Uživajte.

Nema mrlje.

Kad budeš imala vremena, potpiši ugovor. -Potpiši, Sid.

Sećam se kad sam prvi put rekao "ruke", da se odnese jelo koje sam napravio.

To je bio najstrašniji i najsrećniji momenat u mom životu.

Sve vreme sam ga pratio kako ide do stola.

Mislio sam da će se plafon srušiti, ili tako nešto. Bilo je strašno.

Ti se sećaš svog? -Svog prvog jela? - Da. -Bože. Bilo je grozno.

Iskustvo ili jelo? -Jelo je bilo grozno.

Sada su moji dezerti tako minimalni. Taj je imao jedno 12 sastojaka.

Moje prvo jelo je sladoled od proje. Dok sam radila kod njega!

Baš me je namučio. Na koliko načina mogu da napravim sladoled od proje?

Ispostavilo se da je odgovor baš mnogo. Ali tad sam postala opsednuta sladoledom.

Nisam to znao. -Eto šta sve čuješ kad odeš sa suprugom na večeru.

Ne možeš da izdržiš? Previše ti je? Odgovori mi. -Mogu.

"Mogu, šefe." -Mogu, šefe.

Zašto restoran? -Zašto ne?

Ako dobijemo lošu ocenu, moraću da se povučem.

Prvo jelo koje sam ja napravio je ganaš od čokolade.

Stavio sam i različite stvari u njega. Pokazao sam Aleksu, i on je bio kao...

Slikao je i stavio na Tviter. I napisao je "najbolji ganaš ikada".

I "inovativnost još postoji". Srce mi je bilo prepuno.

Taj osećaj da si napravio nešto što će trajati zauvek.

I onda još kad neko koga poštuješ... -Potvrdi to. -Tako je.

Kaže da je spremno. -Da. -A ne samo da ti to misliš.

Šefe, nije još spremno, razumeš?

To postane i naš meni onda, ostavimo svoj otisak. -Taj osećaj.

To što objavio to, i prepustio ti zasluge, to nije baš često.

Najgora greška je raditi za lošeg šefa.

To utiče na tebe, i na to kakvu atmosferu ti dalje praviš.

Ovo mora da se popravi, ili da nestane.

Sve si promenio.

To što si ti sad ozbiljan kuvar ne znači da ćemo i mi tako.

Ljudi mi govore da sam sebe sabotiram, da namerno sebe stavljam u te situacije.

Ali treba mi taj strah da uradim šta treba. Taj strah od roka me motiviše.

Je l' neko nekad ostavio upaljeno poručivanje. - Sranje. -Nmeoj tako.

Kad već razmenjujemo priča, samo me zanima.

Jednom sam otišao na šišanje na pola posluživanja.

To je ludo. -To je stvarno ludo.

Moj frizer je odmah na ćošku. -Sve si spremio i otišao?

Sve sam spremio, imao sam zamenu. Rekao sam "stići ću tačno pre nego što krenemo".

Kad sam se vratio, Vajli je bio kao "Gde si ti bio?"

Bio sam kao, "imam posle neko slikanje za časopis."

Kaže on, "Časopis se zove Profesionalno poslastičastvo . Tebi je to profesionalno?"

To je bilo stvarno ludo. -Eto vam lekcija od Vajlija Dufresnea.

Ne odlazite na šišanje u pola radnog vremena.

Bilo je pre posluživanja. -Vidi ga, i dalje smišlja izgovore.

"Bilo je pre." -Odmah iza ćoška je.

Hoćeš da izađeš? Ovo ti je previše?

Mogli bismo da otvorimo restoran. -Ko "mi"? -Ja i ti, Majk.

Stanite malo, da nas Karmi stigne.

Mi smo se takmičili u sekcanju, što znam da zvuči glupo, i jeste.

Ja sam tek došao, hteo sam malo da se pokažem.

U prvih pet minuta sam se posekao. - Sranje. -I svi su bili tako fini.

Bilo je baš sramotno, ali oni su bili tako dobri.

Samo nastavi.

Jedna konobarica mi je pomogla da uvijem prst i poslala me je nazad.

To je bilo tik pred otvaranje. I to mi je nekako dalo samopouzdanje.

Kao da sam nekako zaslužio svoje mesto.

A na neki način je i kao, svi su videli da možeš da izdržiš.

Da nećeš lako odustati. -Da. -Ozbiljan si.

Meni se odmah svideo taj kontrolisani haos. Orkestrirana žurba.

Bukvalno svako životno iskustvo može da se desi u ta četiri zida.

A ti možeš da diriguješ.

Kad sam imao 12 godina, tata me je naterao da zapišem životne ciljeve.

Ja sam rekao da želim da otvorim restoran u Njujorku.

Jer sam želeo da pravim žurku svako veče do kraja života.

Zato si i sam. Ne možeš ti ovo. -Mislim da si tako poseban i neverovatan.

Nisi opasan. Ti si govno. -Volim te.

Nisi talentovan. -Promislio si ovo? -Stvarno te volim.

Trebaju mi ruke.

Ja sam hteo da budem kuvar još od osnovne škole, kad smo imali neki čas.

I ja sam napravio dezert, i poslužio sam ga svima.

I taj osećaj, kako su se oni povezali oko hrane, bio je skroz magičan.

Niko nije znao ko sam, ali su se povezali sa mnom preko hrane.

Tad sam shvatio da hoću to da radim do kraja života.

Tada sam prosto znao. -Ja prosto volim hranu.

Za mene je uvek bilo bitno da radim nešto rukama.

Da napravim nešto na šta sam ponosna i da drugi uživaju u tome.

U jednom prolaznom trenutku, kao muzika. -Tvoj negroni sladoled.

To je nešto najbolje što sam ikada jeo.

Osećam se kao uljez jer ja ne volim da kuvam koliko svi drugi.

Uvek sam htela da pravim stvari za druge.

Kad sam odrastala, moji roditelji bu se stalno svađali.

Ali sam znala da uvek mogu da napravim nešto što bi ih obradovalo.

Na to sam se navukla, mislim da mi treba ta vrsta odobravanja od ljudi, svaki dan.