IF

Vruće, vruće.

Sećam se da mi je mama uvek tražila da joj ispričam priču.

Nikad nisam znala zašto.

Možda je to bilo samo nešto da je nasmeje. Da se distancira od svega.

Evo je!

Kasnije sam shvatila da te priče koje je želela da joj ispričam,

nisu imale nikakve veze sa njom.

Shvatila sam da su najvažnije priče koje moramo da ispričamo,

one koje pričamo sami sebi.

Jesi li spremna?

Bu! -O, Bože! Preplašila si me!

Medo, ja pričam ovde.

Abrakadabra!

Bi, to je sjajno!

Ćao, bako. Zdravo. Volim te.

IMAGINARNI (IZMIŠLJENI) PRIJATELJI

Ne znam da li ga znaš, dušo. Uđi.

Ponekad mi pomogne da parkiram auto.

Sreća da imamo park, jer često već popodne

nema mesta.

A onda moram da idem u krug i oko bloka,

i veoma sam srećna ako uopšte nađem mesto.

Bože.

Te stepenice!

Pa... evo nas.

Uđi. Hajde, uđi.

Mislim da se ništa posebno nije promenilo.

Osim, možda... Da li je taj kauč bio ovde?

Mislim da nije.

Tu smo. Ne znam zašto to tebe pitam, jer si bila ovolicka.

Dobro. Bila sam do prodavnice, jer...

Da li si uopšte gladna? Mislim, ako si...

Samo mi reci ako si gladna, tu je kuhinja.

Ovde imaš čistu posteljinu,

i čiste peškire na stolici.

A ovde, možda ćeš se setiti, imamo nešto posebno.

Sačuvala sam svaki crtež koji si nacrtala tog leta.

Mislim, jedva sam mogla da pratim sve što se dešavalo u tvojoj glavici.

Bako.

Imam dvanaest godina.

Ja to više ne radim.

Naravno.

Naravno. Samo ću...

sve ovo ostaviti...

ovde.

U redu. Gotovo.

Bolje da krenemo, jer te tvoj tata očekuje.

Verovatno želiš da ručaš sa njim.

Mogu da ti nešto donesem ako hoćeš. Jel hoćeš nešto?

Gde su mi ključevi? Negde sam ih ostavila. Ključevi, ključevi.

Dolazim za minut.

GORDOST I PREDRASUDA

NASMEŠI SE

Kako si? -Dobro.

Obavestiću doktora da si tu, pa ćete ponovo sve preći.

Da, reci mu da sam ovde. Krenućemo odatle.

Kako si uopšte ušla ovde?

Žao mi je zbog nje. Sigurno nisam u stanju da plešem.

Ali ako treba da plešemo, uradićemo to kako treba.

Jel želiš to? U redu, ona to želi. Idemo. Plesaćemo.

Dva, tri, četiri, pet, šest. Da, tako je.

Idemo. Da, da. To je to. Šta?

Velika završnica! Hajde, devojko!

Nikad nismo uvežbavali.

Hvala, sudije. Budite fini. -Da!

Taj aplauz me održava mladim.

Bi, ovo je Dženet. Dženet, ovo je moja ćerka, Bi.

Drago mi je, Bi. Tvoj otac mi je toliko pričao o tebi.

I meni je drago.

Šta ti to daju? -Misliš na ovo?

Magiju.

Pustiću vas da se ispričate.

Jel' ti treba nešto, Bi? -Hoćeš nešto? -Ne, hvala.

Pljeskavica za mene, sa sirom i slaninom.

Tata. -Molim?

Dobro, u pravu je. Brokoli. Samo brokoli.

Super. I možda vodu. Izvini, obično je zabavnija.

Pa, kako je protekla vožnja?

Žao mi je što nisam mogao da te pokupim.

To je bio jedini put da Heriet može da vežba,

a ona je pomalo diva. -Tata.

Stvarno ne moraš ovo da radiš. -Šta? -Da me tretiraš kao dete.

Ponekad život ne mora da bude zabavan, znaš?

To je tačno.

Baš tačno.

Međutim, to nas ne sprečava da pokušamo.

Ali, znaš šta? U pravu si.

Ponekad život nije zabavan.

Kao kad se vratim ovde.

Ponovo nas podseća na mamu, zar ne?

I možda te brine da bi moglo da se ponovi.

Ali dobra vest je...

Ja nisam mama. Nisam bolestan.

Samo mi je...

slomljeno srce.

I mogu da se oporavim.

Pogledaj me.

To je vrlo jednostavna operacija.

Biću dobro.

Obećavam.

Dobro. -Ali moraš nešto da mi obećaš.

Da se nećeš motati ovde.

Da ćeš izaći odavde,

i zabaviti se.

Moraš da priznaš,

to će jednog dana biti sjajna priča.

Šta? Živeti u Njujorku?

Biti dete.

Možemo da se malo provozamo kasnije.

Voleo bih to. Prošlo je dosta vremena.

Veoma si fina i pažljiva, Vita.

Ne zaboravi da me sačekaš, Elvude. Odmah se vraćam.

Dobro, raskomoti se, Harvi.

Tako. U redu?

Vita želi da razgovara sa nama.

...vozio je skejt širom Kanade 11 meseci,

prikupivši preko 14 miliona dolara za borbu protiv srčanih bolesti.

Prešao je preko 8.000 kilometara...

Zdravo. -Šta? Možeš li...

O, Bože.

Bože, Bože.

Nije dobro.

Prati me.

Hej! -Bože, ne. Ne, ne približavaj se!

Čekaj! -O, Bože.

Toliko stepenica. Toliko... mnogo... stepenica.

Mislim da me je pratila. -Kako to misliš?

Kada? -Upravo sada. -Kako to misliš "sada"?

Sada. Sada, sada. Mislim da me je ona...

Mislim da me je videla. -Kako to misliš?

Pravo u oči. Bum!

A onda trčanje. I zatim stepenice.

A onda je bila tamo, i došla. I sve je veća, i brža.

I mislim da ona... -Pst.

Zdravo. -Molim te, odlazi.

Ja...

Samo sam htela da pozdravim tvoju devojčicu.

Nema ovde nikakve devojčice. Molim te, odlazi!

Dobro.

Upravo sam se uselila dole...

i zapravo nemam s kim da razgovaram.

Ko...

Ko je to? -Izvinite, samo sam...

O, to si ti. Vrati se dole. Previše je kasno da budeš ovde!

Da, gospođo.

Harvi!

Harvi?

Zdravo!

Zdravo. -Jel to za mene?

Ne, zapravo za mog tatu. -Samo se šalim.

Hoćeš da igramo šah?

TV ne radi. -Molim? -U redu je. Nisi ti kriva.

Zato mi je mama kupila šah. Dame.

Šta ti se desilo? -Pao sam. Često padam.

Ovaj put sam slomio nogu, i moj...

koksi?

Kozi? Ne, moj kouzik?

Kozmokik?

Znaš, slomio sam guzicu.

I ruku? Gde si pao?

To su odvojeni incidenti. -Shvatam.

Inače, Ja sam Bendžamin. -Ja sam Bi. -Super!

Šta znači Bi? -Ništa. Moja mama me tako zvala.

Sviđa mi se to. Samo Bi.

Drago mi je da smo se upoznali. -Takođe. Znaš gde možeš da me nađeš!

POBEGAO SAM. NEMOJ DA KAŽEŠ DŽENET

SREĆNO SA ODRASTANJEM TATA

O, zdravo. -Moraš da prestaneš. -Nikada.

O, Bože. Koliko stepenica!

Moramo odmah da idemo. -Ne idem nigde. Upravo sam sipao...

To je on. -O, Bože.

Ovo je poslednji put da ovo radim.

Nikad više. -Izvini, zašto sam ja kriva?

Ostavljaš fotografije, on će ih naći. -Nisam... -Rekao sam da nisi ti kriva.

Neću ovo ni da slušam. Izvini, nikada mu ne bih dozvolila...

Ne, kao prvo, prevelik je. On je generalno prevelik.

I drugo, sve ostalo! Ogroman je. -Kako je dospeo gore?

Lepa kuća. Zamisli, jednog dana. -Drugi sprat.

Dobro, idi okolo... -U redu. Samo kreni. -Tako si nevaspitan.

Plavi!

Plavi?

To je to. Kunem se Bogom,

ako mi odmah ne odgovoriš,

to što si nestao, biće ti najmanji problem...

Zdravo. -Vidi, vidi. -U redu, znam kako izgleda.

Ali istina je da me ona obožava!

Sjajno nam ide! -Stvarno? Čuo sam da je plakala sat vremena.

Ma, daj. Sat vremena deluje kao preterivanje.

Znaš li koliko je teško plakati sat vremena?

Uzmi svoje stvari. Idemo. -Ne, ne!

Ne možeš da me odvedeš. Ona je ta. Savršeno se uklapa, kunem se.

Jesi li razgovarao sa njom? -Pa, nisam. Bilo je teško uz sav taj plač.

Baš tako. To nije dobra stvar.

Da li te je uopšte videla? -Zamalo.

Zamalo? -Apsolutno! Gotovo da mogu da garantujem.

Bar mislim. -Šta se desilo?

Uspavljivala je tu jezivu lutku.

Zastala je. Podigla je pogled. Definitivno je osetila nešto.

Pa sam joj polako prišao.

I kako sam se približavao, ja...