Marie's Story (Marie Heurtin)

ПРИЧА О МЕРИ

Прича је инспирисана истинитим догађајима у Француској крајем 19. века.

Парадајзчићи моји, како сте ми лепи.

Шта? -Дођи да видиш.

Погледај.

Ти пази на њу. -Ко је то?

Како се попела горе? -Пење се по дрвећу кад је не чувамо.

Како је спустите доле? -Чекамо да сама сиђе.

Сестро Маргарет, како се осећате данас?

Веома добро. -Онда се пењи на дрво и спусти ту девојчицу доле.

Спусти је доле!

Ми образујемо глуве девојке, а не слепе и глуве.

Не можемо се најбоље бринути о њој.

А где да је водим? Само ће је у азилу примити. -Жао ми је.

10. мај. Данас сам упознала душу.

Мршаву и мало, скроз крхку. Заробљену душу

коју сам видела како сија иза својих затворских решетака.

Помислила сам да је дивља, попут мале животиње.

Чекала је мене на том дрвету.

Али ова девојчица је заробљена у свету таме и тишине.

Како ћемо се споразумети с њом? И саслушати је?

Како је живети у свету таме и тишине?

Чвршће! То је добро.

Образовање није мој избор већ физички послови.

Од кад сам упознала ову малу девојчицу не могу престати да мислим о њој.

Ви никада нисте едуковали младе девојке. -Знам знаковни језик.

Помоћи им да савладају тишину је једно.

Она је уз то и слепа. -Дозволите да покушам. То је као откровење.

Откровење? -Не, већ желим рећи... То је као идеја.

Уколико не грешим, моја мисија је да се бринем о њој.

Научићу је да се споразумева на свој начин и да закорачи у наш свет. -Не.

Али...- Саслушала сам те, питала си ме. Мој одговор је не.

Хвала вам, Игуманијо.

Не можемо је оставити закључану у свом затвору! Научимо је да се споразумева.

Како? -Знаковни језик. -Она је слепа! -Научићу је преко руку.

Таква је од рођења, њена интелигенција је смежурана.

Ако је нетакнута, она пати од свог затвореног света.

Ако постоји бар мала шанса... -То је тежак задатак, уз твоје здравље...

Рак плућа ће ми главе доћи. А док не умрем...

Право је чудо што си још увек жива. Не, није чудо...

И најмањи напор би за тебе био фаталан.

Могу умрети закључана у соби. Или дићи руке од живота.

Јесам ли ја Игуманија овог манастира? -Јесте.

Мојој вољи ћеш се повиновати? -Наравно.

Ако одбијем, прихватићеш моју одлуку без расправљања?

27. мај. Лаганим кораком идем до мале Мери.

Узбуђење је исто као и када сам положила монашке завете.

Има ли кога унутра?

То сам ја.

Али... -Ко си ти?

Дошла сам да вам помогнем.

Нема своју обућу? -Никад нисмо успели да је обучемо или обујемо.

Сачекај! Умало заборавих.

Овај ножић је њена омиљена играчкица.

Радије се игра с њим него с луткицама.

Сада је можете са мном оставити.

Знам.

Можете сада ићи.

Идите! Идите!

Ти. Ти.

Ја. Нас две.

Заједно.

Крава. Крава.

Крава.

Тако, осети је. То је крава.

Погледај. -Коса јој је ужасна!

Ставићу те у кревет.

Овде. Ово је за тебе, твој кревет. Ту ћеш спавати.

Овде, договориле смо се.

Вратићу се, ти остани овде. Вратићу се.

Донећу њену постељину.

Она је тек дошла, будите фине према њој. И брините се о њој.

Вратићу се.

Лежите у кревет!

Немојте је задиркивати! Веровала сам вам, све сте веома безобразне.

Пријавићу вас Игуманији. Све ћете на крају плакати.

Разочарале сте ме, ово није у реду с ваше стране!

Смири се, то сам ја. То сам ја, опипај ми лице.

Фрањо је уз пут желео да прича с Леоном, али Леону није било до приче.

Коначно се брат Леон заустави и рече: "Оче, за име Божје,

казуј ми коначно у чему лежи савршено весеље.

Игуманијо! -Наставите с читањем.

Тада му Фрањо одврати: "-Кад бисмо сада..." -Нека, ја ћу.

сасвим прозебли, прљави и гладни,

стајали пред вратима нашега самостана

кад би један од наше браће дошао и не би нас препознао, затим нас испсовао

Ми бисмо му рекли...

Вратар одговара: То није истина,

Ви сте два уљеза која узимате милостињу од сиромашних. Одлазите!

кад бисмо то све прихватили сећајући се

Христове патње и у љубави помислили да је... -Вруће.

Вруће. -Бог ове речи ставио вратару у уста како би нас...

искушао, у томе, о брате Леоне, пиши и запамти, лежи савршено весеље!

26. јул. Свако свој крст мора носити.

Сада је мој живот с Мери тешко искушење.

Којим путем да кренем?

20. септембар. Подучавам Мери већ четири месеца.

Она не напредује у учењу знаковног језика. Понаша се као дивља животиња.

То сам ја.

Чекај, чекај... Сачекај, погледај...

Нож.

Ово је твој нож. Твој нож, погледај. Твој нож!

27. октобар. И даље нема напретка.

Од како је са мном, живот јој је кренуо низбрдо. Што је сасвим нормално.

Одвојила сам је од њених родитеља, њене куће, од јединог што је знала.

Одвукла сам је из њеног света.

Прозорно окно. Прозор.

Престани да ме критикујеш. Идеш ми на живце! -Чекај...

Живела сам у тишини до четврте године.

Моји родитељи нису знали знаковни језик, али су ме научили осталим.

Чим? -Свачим. Учтивошћу, опхођењу, манирима за столом...

Мора научити да живи с другим људима. Она није сама.

У праву си, лоше је подучавам.

Можда грешиш, можеш боље. -Немам више снаге за ово.

Сав овај труд без успеха.

Све до сада, ти си ме научила знаковни језик. Ти то умеш.

Ја само знам башту окопавати. Пошто си ти боља, настави је подучавати.

Направила си један корак, не можеш ни један више направити.

Она ме ништа не разуме под богом милим.

Данас, 15. новембра, у 8:30, покушаћу лепо да очешљам Мери.

Престани! Престани!

Престани! Престани!

Престани!

Тако је... Тако, осети?

Леђа?

Да.

Тако треба.

Боже! -Мери се већ љуља. -Сачекајте, будите стрпљиве.

Журимо на наставу.

Престани, мораш и њима мало дати да се љуљају.

Добро, одустајем. Љуљај се до миле воље!

Тако је.

Разумела је. -Браво Колумбо!

Свака част Мери!

Речи нашег Господа Исуса Христа говоре да сами кројимо свој пут

кроз бриге на овом свету. Ми правимо наш пут

и нисмо власништво ниједног вечног града.

Још увек на путу, али нисмо дошли кући.

Још се надам, али још увек не уживам. У том правцу да нам се наш пут

али не троми нити махом, тако да једног дана можемо доћи тамо.

Марта и Марија нису биле сестре само по телу

већ и по побожности. Оне су се заједно сјединиле под Богом...

То је твој нож. А ово је знак за нож.

Нож.

Нож. Нож.

Нож, чекај. Дај га мени.

Сад ти. Нож, нож.

Нож. Нож.

Нож. Нож.

Овде је, овако. Сад ти, нож.

Хајде. Хајде, покажи ми!

Нож. Овде, осети га. То је твој нож, знаш и сама. Хајде!

Нож. Да, тако је! Хајде! Тако је.