Luca

Чуј, Томасо, да ли морамо да пецамо близу острва?

Превише бринеш. -Не знам. Шта ако су приче истините?

Ма хајде, Ђакомо. Стварно верујеш у морска чудовишта?

Превише је чудних ствари виђено у овим водама. -То су само приче.

Бапске приче да нас отерају од одличног места за риболов.

Али, Томасо... -У реду је. Не узбуђуј се Ђакомо.

Овако је већ боље.

Шта је то?

Хиљаду му сардина!

Промашио си. Бежимо, пре него што се врати.

Стварни су, знао сам!

Каква неман! Ужасавајуће!

Рибе су побегле! Рибе су побегле! Не, не, не! Мама ће ме убити!

Катарина! Чекај!

Добро јутро, г. Бранзино. И такође, жао ми је.

Па, како је гђа Бранзино? -Здраво, Лука.

Опростите, госпођо. Јесте ли... -Да.

Ђузепе, врати се овамо! Желиш да побегнеш као твој пријатељ Енрико?

Зато што имам вести за тебе. Или је мртав, или је

отишао. Негде далеко. Истражује свет.

Али је вероватно мртав. Добро, сви сте на броју.

Монализо, зашто се смешиш?

Има ли још кога унутра?

Ђузепе. О чему смо управо причали?

Ох, Ђузепе. Добро. Кренимо.

Здраво. -Добро јутро.

Здраво, гђо Арагоста. -Хеј, Лука!

Добро јутро! -Јутро!

Л У К А

Добро. Све чисто.

Ако вам ишта затреба, ту сам.

Неко? Не? Добро.

Ђузепе...

Копнена чудовишта! Сви, испод стене!

Лука! Ручак је на столу!

Ево ме одмах!

Хајде! Морамо да се вратимо.

Касниш два минута. Јеси ли видео брод?

Јеси ли се сакрио? -Да, мама. -Зато што ако ти само виде сенку...

Мислиш да долазе ради дружења? -Не. -Ћаскати.

Не мислим. -Не. Дошли су да убијају.

Само проверавам. -Хвала, мама. -Када сам ја била дете,

прошле би недеље док видиш брод, и кажем ти, нису имали моторе.

Само знојава копнена неман с веслом. -Здраво, бако. -Хеј, Мехурићу.

Хеј, Тата. -Лука! Погледај Штипавицу. Митари се. То је тако величанствено.

Е то је рак за изложбу. -Лепо.

Не гледај је у очи! -Извини. -Не извињавај се! Може да осети слабост.

Хајде једи, Лука. Хајде.

Морамо да победимо те Бранзиносе на изложби ракова.

Сви мисле да је Бјанка Бранзино супер са свим тим награђиваним раковима

и одличним опонашањем делфина. Дај молим те! То свако може.

Је л' тако? -Немам појма зашто делфини тако звуче.

Мислим, зашто једноставно не говоре? -Лука, о чему размишљаш?

Па, само сам се питао...

Откуда долазе бродови? -Из града копнених немани. Тик изнад површине.

Једном сам тамо победила неког типа у картама. -Мама! Шта то радиш?

Довољно је стар да чује о томе. -Била си на површини и преобразила се?

Не! Не! Крај приче! Доста! -Само сам знатижељан.

Е па знатижељне рибе буду ухваћене.

Ми не причамо, мислимо, дискутујемо, промишљамо,

или прилазимо иоле близу површини! Јасно? -Да, мама.

Ево. Сад назад на посао.

Погледај ме у очи. Знаш да те волим, зар не? -Знам, мама.

Требали би бити мало забринути, зар не? -Не, хвала! Сит сам.

У реду је. Нисам човек. -Хвала небесима!

Ево, придржи ово.

Живиш ли у близини? -Ту доле? Не, не, не. Само сам дошао по ствари.

Хеј, чекај, то је моје!

Господине? Заборавили сте свој харпун и... -Да, хвала! -Шта радите?

Не, не! О, не!

Помози ми! -Први пут? -Наравно да јесте! Ја сам добар дечак!

Хеј, опусти се. Диши.

Па, шта мислиш? Зар није супер? -Не!

Грозно је, и не бих смео бити овде горе. Довиђења.

Хвала.

До... Довиђења. Још једном.

Бако, јеси ли стварно била на површ...

Добро, друштво. Ово је, ... Смука.

Да. Он је сада главни. Јасно?

То је било тешко за гледати. Ево. Хајде.

Чекај. Још га осећам. -Да, то се зове фантомски реп.

Навикнућеш се.

Ходање. Не брини се, имаш среће. Ја сам га измислио.

За почетак, сложи све једно изнад другог. Као гомилу камења.

Сјајно! Мислим, какогод. Сад, ходање врло слично пливању.

Али без пераја, или репа. И уз то, нема воде.

Осим тога, то је скроз иста ствар. Покушај.

То није то. Покушај поново. Покушај тако да ти глава води.

Не, више с трбухом.

То је... То је лежање на земљи. Шта кажеш на ово?

Само закорачи без размишљања.

Немој да мислиш о томе. -Не знам како да не мислим ни о чему.

Добро, добро. Гледај. Усмери стопала где желиш да идеш. У реду?

И онда се само ухватиш пре него што паднеш.

Да, тако је.

Добро. Добро. Да. Да! -Ја... добар сам!

Није лоше, мали. Алберто Скорфано. -Лука Пагуро.

То је људска ствар. Може се рећи да сам експерт. -Шта то значи?

То што си управо рекао? -Хајде. Показаћу ти још ствари!

Света перло! Ти живиш овде? -Да. Ја и мој тата.

Не проводи пуно времена ту, па радим шта желим.

Није ли опасно? -Да, предобро је! Све што је добро је изнад површине.

Шта још, на пример? -Ваздух!

Сила теже! Још звана и падање!

Небо. Облаци. Сунце. Не зури у њега.

Шалим се. Слободно зури.

Онда, ту су и људске ствари.

Као што видиш, сакупљам их већ дуго, па ме питај шта хоћеш.

Да. То је справа с чаробном певачицом. Нажалост, покварена је.

Одпокварио си је!

Шта је то? -Ништа, само најбоља ствар коју су људи икад изумели. Веспа.

Само седнеш на њу, и одведе те куд год желиш.

На целом белом свету!

"Веспа је слобода."

Баш фора, зар не? -Да.

Хоћеш ли саставити једну? Мислим да имаш све делове.

Да, имам делове. Саставићу је! Хоћеш да помогнеш?

Ја? Да! Чекај! Не, не могу. Морам кући. -Баш сад?

Да, ако моји родитељи сазнају да сам био овде горе...

Било би свашта. Дакле, хвала ти, али...

Збогом. Заувек.

ЈЕДАН САТ КАСНИЈЕ...

Добро, али сад стварно морам да идем. -Добро. Збогом.

45 МИНУТА КАСНИЈЕ...

Озбиљно, морам да идем, одмах. -Добро. Видимо се.

ДВА САТА КАСНИЈЕ...

Још је боља него на сликама. -Него шта. -Морам да бежим.

Видимо се сутра!

Лука! Где си био?

"Не реци на површини, не реци на површини."

На површини. -Шта си рекао? -Шта ти је са стопалом! -Лука.

-Хоћеш ли нам рећи где си био? -Ја сам крива.

Послала сам га по морске краставце.

Да! Извини, бако, нисам их нашао. -Мама, његов живот је

можда мало важнији од твоје ужине. -Хвала ти.

Како си је догурао до доле? -Возио сам је до доле.

Ма нисам. Али сам је гурнуо кроз прозор позади.

Требало је времена да је опет склопим, али сад је у реду. Спреман на вожњу?

Хвала али не хвала. Мислим да бих можда погинуо.

Добро, ја ћу је возити. Ти држи рампу.

Можда да поразмислимо о овоме. -Само не мрдај!

Нисам тип за ово. Више сам човек за идеје... -Узми ме, гравитацијо!

Ово је нормално! Остани фокусиран!

Не мрдај, не мрдај, не мрдај!

Мртав је. Убио сам га!

Чекај. Било је добро?

Јеси ли видео на коју сам висину доспео? Хеј, добар рад с рампом.

Хајде, саставимо још једну.

Ју-ху! Хајде, Лука!

Шта је с тобом, глупане?

Шта је с тобом, глупане?

Види, морамо да се возимо заједно.

Ако не седиш иза и не држиш предњи део, цела ствар пропада.

Аха. А ко држи рампу?

Корњача. Бржа је него што мислиш. -Добро. Идемо.

Долазиш? -Не. Ја то не могу. Ни за милион година.

Хеј, хеј, хеј. Знам у чему је проблем. Имаш Бруна у глави.

Бруна? -Да. И мени се то понекад догоди.

"Алберто, ти то не можеш." "Алберто, погинућеш."

"Алберто, не стављај то у уста."

Лука, једноставно је. Не слушај глупог Бруна.

Зашто се зове Бруно? -Не знам. Није битно.

Назови га како хоћеш. Ућуткај га. Реци му, "тишина, Бруно."

Тишина, Бруно. -Гласније! "Тишина, Бруно!"

Тишина, Бруно. -"Тишина, Бруно!" -Тишина, Бруно!

Чујеш ли га још? -Не! Само тебе! -Добро. Сад, чврсто се држи!

Идемо!

То!

Тишина, Бруно. Тишина, Бруно. Тишина, Бруно. Тишина, Бруно.

То! Да! -Живи смо. Не могу да верујем!

Ето ти на, Бруно! -Да!

Шта су сва та сићушна светла? -Инћуни. Тамо спавају.

Стварно? -Да. И велика риба их чува. Једном сам је дотакнуо.

Не знам, чинило се као риба. -Твој живот је толико узбудљивији од мог.

Ја никад не идем нигде.

Само сањарим о томе. -Дошао си овде. -Захваљујући теби.

Иначе никад не бих видео ништа од овога.

Јеси ли икад посетио људски град? -Да! У ствари не.

Али ми је тата причао о њему. Тако да сам заправо експерт.

Твој тата се чини тако кул. Имаш среће што те пушта да радиш шта хоћеш.

Да. Слажем се.

Сећаш се онда кад смо замало ударили у стену? И летели кроз ваздух

и ја сам рекао, "То!" а ти си рекао, "Неее!"

Зар не би било супер имати праву Веспу? -Да. То је сан.

Да.

Лука, види!

Дивље Веспе!

Лука, преузми! То, човече!

Хајде, брже! -Да!

Дотакнуо сам га, Алберто! Дотакнуо сам га! Алберто?

О, не! Заспао сам! -Шта?

Данијела, да ли стварно треба да пролазимо кроз ово? -Шта то?

Сине, у великом си проблему. Мораш да нам обећаш

да више никад нећеш отићи на површину. -Стварно ми је жао.

Али знаш, тамо није толико опасно. Можда бих могао да ти покажем.

Рекла сам ти. Наш син хоће да се убије. -Али мама, ми увек пазимо! -"Ми"?

Ја и мој пријатељ, Алберто. Све је у реду. Он је један од нас.

Ах, да. Обично постоји неки лош утицај.

Добра ствар је што си ме позвао на време, зар не?

Лука, ово је мој брат, твој стриц Уго. -Хвала ти што си превалио толики пут