Josh Johnson: Symphony

AKO UMETNOST ULEPŠAVA PROSTOR, A MUZIKA VREME,

ONDA KOMEDIJA ULEPŠAVA STVARNOST

DŽOŠ DŽONSON: SIMFONIJA

Dame i gospodo,

molim vas, jedan veliki aplauz za Džoša Džonsona!

Opa.

Hvala vam najlepše. O, čoveče.

Ako ne paziš, pogotovo kao muškarac,

poslednjih 50 godina života provešćeš

pokušavajući da skapiraš onih prvih 15.

Znate na šta mislim? Ima takvih ljudi.

Šta god da im se desilo u srednjoj, to im se stalno ponavlja,

do kraja života.

Da vam kažem, ja dajem sve od sebe

da budem dobar čovek. Nisam savršen.

Sigurno negde postoji neko

ko će reći: „Koji debil.”

Svi smo to.

Niko od nas neće izaći čist.

Svi imamo neprijatelje.

Ali stvarno se trudim da ispoštujem ljude.

I...

Ne samo zato što tako treba.

Nego da bi mama bila ponosna na mene.

Tako me je vaspitala.

A i realno, svet je bolji tako.

Ali kad se trudiš da budeš najbolji što možeš,

posebno na dejtu, nekad ti zalepe etiketu „fin”.

A „fin” je smrtna presuda.

Ne deluje tako, ali baš je loše.

Ako odeš s nekim na dejt, pa kasnije čuješ:

„Kakav je bio dejt?” „Pa, fin je.”

Znaš već da nema ništa od toga.

To je ono... Ništa. Baš ništa.

Evo u čemu je fazon, ti treba da budeš fin.

„Fin” nije standard, to je minimum.

Trebalo bi

da budeš fin.

Ako za nekog kažeš da je fin kad ga malo upoznaš,

jer pazi, nisu rekli „dobar”,

nisu rekli „sladak”, nego „fin”.

To ti je kao da odeš s nekim na dejt

pa kasnije čuješ: „Kakav je bio?”

„Ima lice.”

Pa, nadam se.

To bi bilo idealno.

Nije kompliment: „Oči su mu tamo gde treba.”

Ovo pominjem jer kad sam bio mlađi,

nisam bio preterano samouveren.

Kad se osvrnem na to vreme,

postojala je jedna osoba koja mi se baš sviđala,

skupio sam hrabrost i pokušao, je li?

Ispostavi se da nije zainteresovana. Dešava se.

Naučiš prvu malu lekciju o odbijanju i svemu tome.

A način na koji to hendluješ postane deo tvog karaktera

i kako je ljudima u tvom društvu.

Onda prođe neko vreme I…

kasnije, ona počne da izlazi s likom koji uopšte nije fin.

Nimalo nije fin. Lik je bio kreten, baš težak.

I nije da hejtujem bez veze. Imao je neprijatelje.

I od kad sam bio klinac pa sve do odraslog doba,

nije to ništa novo što pričam,

skoro da je kliše to što devojke, žene, padaju na kretene.

To je taj narativ koji kruži.

Svuda po internetu.

To je temelj romantičnih komedija.

I nikad mi nije bilo jasno, jer je ona bila baš kul.

A onda je završila s likom koji je jeziv.

Nisam kapirao.

Zašto toliko devojaka u srednjoj,

a kasnije i žena, pada na likove koji su,

ono, kreteni. Nikad mi to nije bilo jasno...

Do pre nedelju dana.

Dobro, putujem. Kasnim jer sam se uspavao.

Nisam spreman.

Žurim, trpam stvari u kofer,

sve na brzinu, zovem Uber.

Ulazim u auto, a vozač mi je savršen,

besprekoran vozač, poštuje sva pravila,

radi sve što treba.

Radi stvari za koje nisam znao da ljudi još rade.

Ne samo što mu je muzika toliko tiha da čuješ žmigavac,

nego čak izbacuje ruku kroz prozor da...

Lik vozi perfektno i fin je.

Staje na žuto, pušta ljude.

Fin je on, ali ja kasnim.

Čak sam pokušao malo da mu sugerišem.

Pitam: „Mislite da ćemo stići?”

A on: „Pa, nadam se.”

Lik naglas računa vreme, tu preda mnom.

„Dobro, vozimo 88 km/h,

jer ne smem brže. To bi bilo opasno.

„Dakle, idemo 88 km/h.

Rekli ste da treba da stignete za 36 minuta.

S ovoliko kilometara koliko je ostalo,

da, izgleda da ćete kasniti desetak minuta.

Baš mi je žao.”

A onda...

Stignemo na aerodrom i jedva, ali stvarno jedva,

uhvatim let. Kasnio je.

Par dana kasnije, priznajem, nisam naučio lekciju.

Opet sam se uspavao.

Pakujem se i u isto vreme zovem Uber.

Izletim napolje do auta.

Ulazim, a unutra sedi lik.

Okrene se ka meni, pogleda me i kaže:

„Spreman?” Rekoh: „Jesam.”

Kako mu je dao po gasu...

Sedeo sam u kolima kao...

Nije vozio bezbedno.

E, to je loš momak.

Lik je bio lud. Krivudao je po putu.

Seče ljude u vožnji. Čuje se.

Lik uopšte nije vozio bezbedno.

Ne znam da li je jednom dao žmigavac.

I čuje se, ljudi trube iza nas.

Lik nije uzoran vozač. Vozio je kao kreten.

Ali bio je kreten prema svima osim prema meni.

I lagao bih kad bih rekao da...

nekad ne pomislim na njega.

Nekad se tako zaglaviš u gužvi...

Fantaziraš.

Jer, evo već nekoliko dana sam u LA-u, i za to vreme,

uzeo sam par puta taksi i Uber, i svi su bili baš fini vozači.

Baš fini.

Ali da me pitaš za njih, rekao bih: „Ma, u redu je.”

Ali ne vozi me kao ovaj.

Kapiraš šta hoću da kažem?

Jer nepažljivi ljudi su

neverovatno šarmantni dok nisu nepažljivi prema tebi.

Jer, onda sam opet seo u auto,

opet kod nekog neopreznog vozača, ne baš finog.

Malo smo se čuknuli s drugim kolima.

Naglo je skrenuo.

Ja sam lupio glavom o prozor.

I sedeo sam i mislio: „Samo hoću nekog finog. Samo hoću

nekog ko poštuje pravila u saobraćaju.

Nekog ko zna šta radi.”

Zar ne?

Da li se nekad zapitate da li je prvi

kiropraktičar…

samo neostvareni ubica?

Povredio sam leđa. Odem kod kiropraktičara.

Nisam ni znao šta oni tačno rade.

Znao sam samo da „nameštaju leđa”.

I legnem ja, nemam pojma šta da očekujem.

A onda mi čovek stavi jednu ruku ovde, drugu ovde.

Rekoh: „Odoh ja.”

Ne, ne, ne znam čime sam te uvredio,

ali gledao sam dosta Džejsona Borna. Znam tačno šta sledi.

Nećeš mene.

Nigde ne mogu da vodim ujaka

zato što je čudan.

I nije čak ni onaj standardno čudan ujak.

To što moj ujak radi, to niko ne radi.

Recimo, odvedeš ga na klopu i hrana je stvarno dobra,

najbolja verzija tog jela koju je dosad probao.

On ne može samo da kaže da je dobro. Ne može samo da uživa.

Dobije dobru klopu i onda mora naglas, da svi čuju...

da dobacuje hrani.

Odveo sam ga u fin restoran. Mislim, stvarno skup.

Rekao sam mu da se sredi.

On došao u trenerci iz koje se ne vadi.

„Rekao sam ti da se središ, šta je to?”

A on: „Imam lanac, šta fali?”

Sednemo, on naruči bisk od jastoga.

Valjda je to bio najbolji jastog kog su ikad skuvali.

Jer lik srkne s kašike i umesto da kaže da je dobro,

on krene...

„Opa, važi.”

„Jaka.”

Odveo sam ujaka i na roštilj.

Naručio je parče teksaskog tosta.

Valjda je to bio najbolji teksaški tost ikad ispečen u Teksasu.

Jer lik uzme zalogaj i umesto da samo kaže: „njam”...

zagrize i krene...

„Može.”

„Daj mi tu debelu bulju.”

U jednom trenutku se zapitam je l' problem u meni. Radi to da me blamira?

Jer ljudi se okreću da nas vide,

da provere da li su dobro čuli.

Ali ne može da se suzdrži.

Znam da ne može da se suzdrži, jer sam naručio picu.

Bio sam kod njega. Blejali smo. Ja naručim picu.

Stigne pica.

Ustanem, odem do vrata, uzmem picu, ostavim bakšiš dostavljaču.

Donesem je u dnevnu sobu i odem da operem ruke.

Lik krene bez mene. Otvara kutiju.

Vraćam se hodnikom, on nema pojma da sam ga čujem.

I onda sam... sam samcat...

uzima parče, zagrize i krene...

„Nisam znao.”

„Vidim, moraću da te savijem.”

Ne mogu nigde da ga vodim.

Nekad ti se nešto desi dok si mali

i nemaš pravu reč za to, ne znaš da objasniš kako se osećaš.

Treba vremena,

porasteš i onda kažeš: „To je bilo čudno.”

Ili se nešto desi, odrasteš, stekneš društvo

i oni čuju tvoju priču,