Dream Scenario

SCENARIO IZ SNOVA

Tata.

Sve je u redu, dušo.

Tata. Tata, pomozi mi! Tata, molim te, pomozi mi!

Molim te, pomozi mi!

I onda sam...

Da, onda sam se probudila. -Zašto nisi ništa uradila?

Ne znam. -Ovo je već treći put.

Zašto uvek samo stojim tamo?

Nemoj je terati da se oseća krivom zbog svojih snova, Pole.

Ne misliš da sam takav, i da bi tako reagovao u stvarnom životu?

Da sam lebdela? -Sećaš li se kako sam brzo reagovao kad si se zamalo udavila?

Imala je 4 godine. -Sećam se da si mi pričao o tome.

Zdravo. -Hana!

Večeras moraš da ostaneš kod kuće sa Sofi. -Ne, to je sutra uveče.

Ne, predstava je večeras. -Ne može da ostane sama nekoliko sati?

Nema problema. -Već si se složila. -U redu. Zdravo.

Hoćeš da se nađemo tamo, ili... -Da, verovatno.

Ne znam koliko će da potraje sa Šilom... -Jesi li nervozan? -Ne baš. Biće OK.

Nadam se da će razumeti i izviniti se, i to će biti to.

Možeš li to da snimiš? -Šališ se? -Ne.

Samo zvuk na tvom telefonu. Hoću da čujem kako ona reaguje.

Tako si osvetoljubiva, Dženet.

Razmisliću o tome.

Idi, zakasnićeš. -Ne, neću.

Prijatan dan. -Takođe.

Kada govorimo o prilagođavanju,

zašto zebra izgleda onako kako izgleda? ​

Možete je uočiti kilometrima daleko, pa nije baš funkcionalno, zar ne?

Zna li neko kako crno-bele pruge mogu biti od koristi?

Niko?

Ono što znamo da kamuflaža nije efikasna

kada se stopi sa okolinom. Ovde se radi o stapanju sa krdom.

Predatori treba da uoče svoj plen. Ne mogu samo da napadnu celo krdo.

Dakle, ako izbacite glavu, postajete meta. Da li vam zvuči logično?

Zdravo. Hej, obratite pažnju.

Je li tako bilo? -Ne, sada je drugačije.

Da li i mi možemo da čujemo o čemu pričate? -Izvinjavam se. Ne.

Dobro, jer ste upravo vi postali meta, pričajući kada nije trebalo.

Shvatate li analogiju? -Shvatam. -Dobro, nasuprot tome,

može li neko da se seti primera u kojima isticanje

može biti evoluciona prednost?

Reci. -Parenje? -Parenje.

Dobrodošli u Madre. -Dobar dan, rezervisao sam sto na ime Pol.

Šta je bilo? -Izvinite, da li se poznajemo?

Ne znam, da li?

Da... -Možda sa Oslera. Tamo predajem.

Ne, nisam išla tamo. Jeste li skoro bili kod nas? -Nisam.

Izvinite, samo... ovo je neki deža vi ili...

Brajan, jel tako? -Pol.

Zdravo, Pole. Drago mi je da te vidim. -Prošlo je dosta vremena, Šila.

Jedva sam te prepoznala. -Stvarno? Možda zbog brade?

Ne, cela... znaš...

Koliko dugo ćeš biti u gradu? -Samo nekoliko dana, kod brata.

Kako si ti? Još uvek si na Osleru? -Da, jesam.

Čujem da objavljuješ još nešto. -Da, sada radimo konačnu reviziju.

Tako da je to OK. -U kojoj publikaciji će se to pojaviti?

Da pogledamo jelovnik? -U kojoj publikaciji?

U "Prirodi". -"Prirodi?" -Da. Srećni smo zbog toga.

Nismo tamo objavljivali neko vreme, tako da smo srećni.

Zašto me nisi kontaktirala? -Šta? -Zašto nisam pomenut? -Kako to misliš?

Ma daj, veštačka inteligencija? Algoritmi veštačkih mrava?

Zvuči skoro isto kao moje istraživanje. -Misliš sa postdiplomatskih studija?

To te tada nije interesovalo. Zanimao te je samo proces starenja.

Proširila sam svoja interesovanja tokom poslednjih 30 godina.

Da li koristiš izraz "anteligencija"? . Ja sam ga izmislio.

Ne koristim ga.

Velika je razlika između priče i istinskog rada na tome.

Radio sam. Imam knjigu.

Da li imaš izdavača?

Želim prvo da je završim, pre nego što je objavim.

Ne želim da budem pod bilo kakvim korporativnim uticajem.

Mogu li da pročitam nacrt... -Zašto? Treba ti još materijala? -Ma daj, Pole.

Ne ponašaj se detinjasto. Dokle si stigao?

Pa, još uvek nisam počeo stvarno da pišem, ali...

Ovo me totalno uništava, Šila. To je kompletno prisvajanje.

Možete li bar da me pomenete?

Nema ničeg lošeg u tome da si samo profesor, Pole. ​

Ne moraš da budeš i istraživač.

Molim te, Šila. Potrebno mi je ovo.

Pole. -Džen. -Zdravo. -Imaš li karte? -Da. Kako je prošlo?

Misliš sa Šilom? -Da. -Znaš, to je čisto tehnička stvar.

Uvažila je moje argumente, ali se još uvek nismo potpuno složili.

Stvarno? Šta je sledeće?

Smisliću nešto. -Da li se branila? Jesi li to snimio? -Nisam.

Nekako mi je izgledalo neetički ili kako god.

Hoćeš da uđemo? -Da.

Pole!

I mislila sam da si to ti.

Kler? -Da. -Zdravo. Bože. -Drago mi je da te vidim.

Gledala si predstavu? -Pa naravno. -Ovo je moja žena, Dženet. -Zdravo.

Zdravo. -Kler. -Dženet. -Kada ste se venčali?

Otprilike pre... -15 godina. -Da, pre 15 godina.

Drago mi je što sam naletela na tebe. Mislila sam na tebe u poslednje vreme.

Izvinite. Odakle se vas dvoje znate?

Kler i ja smo bili u vezi. -Da.

Ludilo, zar ne? U svakom slučaju, mislila sam na tebe u poslednje vreme.

Stvarno? Ja nisam razmišljao o tebi u poslednje vreme.

Dobro. Dobro je to znati, pretpostavljam.

Mislila sam na tebe jer si mi se pojavljivao u snovima.

Stvarno? -Da.

I to dosta u poslednjih par nedelja. Dosta je čudno.

Ne radiš ništa. Samo si tu, čak iako san nema nikakve veze sa tobom.

Pre neko veče, moj dobar prijatelj je ležao na ulici.

Udario ga je auto. Krvario je, umirao mi na rukama.

A onda... ovo je samo san, naravno.

A onda, pravo niotkuda, tu si ti. Samo ležerno šetaš.

Vau. To je tako čudno.

Znači, uopšte ne intervenišem? Ne pomažem?

Još uvek to radiš? -Šta? -Želiš da te neko uvredi.

Ne, ne radiš ništa, ali ja te ne krivim.

Samo kažem da mi je psihijatar predložio da te pronađem.

Možda ti i ja treba nešto da sredimo.

Znaš, podsvesno. -Da li si znala da je ovde?

Ne, samo sam vas ugledala,

što mi deluje kao neki znak, povezanost. -Dobro, u redu. Da.

Hoćeš da odemo na kafu? Da se ispričamo.

Da, možemo. Mislim, znaš...

Hoćeš da mi daš tvoj broj?

U redu, da. -Dobro. Ukucaj tvoj broj ovde.

Da li ti se svidela predstava? -Jeste, da. Da.

Promenio si svoje prezime? -Da, uzeo sam njeno. Mislili smo da je...

Ja sam mislio da je prikladno. Želeo sam. -U redu.

Zašto si pocrveneo? -Bio sam zatečen.

Zar i ti ne bi reagovala isto da te neki bivši dečko tako satera u ćošak?

Mislim da se ne bih pretvorila u mucavu budalu. -Nisam mucao.

Bila je baš srećna što te vidi.

Pa da, ali ne zato što... To je zbog tih snova.

Zašto je braniš? -Jel ti to hoćeš da se svađaš sa mnom?

Ne, samo sam nervozna zbog onoga što će ti ta žena uraditi

kad ne budem u blizini. -Uraditi? Šta će mi uraditi?

Skočiće na mene? -Zašto si je pitao da li je udata?

Ćaskao sam.

Dobro. Možda malo preterujem,

ali lagala bih kad bih rekla da uopšte nisam bila zabrinuta.

Pošteno. Ali samo ćemo se naći na kafi. To je sve.

Volim te.

Da li si ikada maštao o drugim ženama?

Naravno da jesam.

Ali me nikad nisi varao? -Bože, Dženet. Stvarno misliš da sam toliko kul?

Misliš da bih mogao emocionalno da podnesem da te varam?

Ne. Ne, u pravu si.

Samo pokušaj da ne dozvoliš da te tvoj neuroticizam nadvlada.

Ma daj. Ne prosipaj mi opet to sranje o psihologiji polova.

Oboje znamo da si emotivno nestabilna.

Najbolje je da se pomiriš i budeš pragmatična u vezi toga.

Da. Ti si prilično dobar u tome da budeš seronja.

Ja sam veliki seronja? -Da, samo se pomiri i budi pragmatičan u vezi toga.

Šta kažeš na ovo? Biću veoma uzdržan kada se budemo videli.

Neću se ni osmehnuti.

To bi moglo da joj se svidi. -Šta? -Moglo bi da joj se svidi. -O, ne.

Da, tako je intenzivno, znaš?

A obično se i ne sećam svojih snova.

Imam osećaj da treba da ti se izvinim što ti tako upadam u snove.

Ne, u redu je. Samo je čudno.

U svakom slučaju, hvala ti na sastanku. -Nema na čemu.

Zapravo želim nešto da te pitam. -Stvarno? -Aha. -Šta?

Da li bi bilo u redu da pišem o ovome?

Kako to misliš? Na koji način?

Pišem za časopis koji se zove "The New Inquiry."

Stvarno? Ti ga izdaješ? -Samo je na netu.

To je više kao blog. Niko to i ne čita.

O čemu pišeš?

Uglavnom o psihologiji. Jungovske stvari. U redu.

Znala sam da ćeš mi se rugati. -Izvini, nisam hteo.

Hoćeš da pišeš o meni? -Ne, hoću da pišem o snovima.

O tome da slučajno nalećem na tebe, samo to. To je ono što uglavnom radim.

Može, ako me ne prikažeš kao gubitnika u tvojim snovima.

Ozbiljno si se uvredio. -Naravno da nisam. Šalim se.

Znači da se slažeš sa tim? -Da. Slobodno piši. -To!

Hvala ti. Da.

Šta je bilo? -Ma, moja žena je sumnjala da imaš skrivene motive.

Na primer? -Da još uvek nešto osećaš prema meni,

da sam ti nedostajao. -Stvarno?

To je veoma čudno. Zašto je to rekla?

Mislim... Ne znam, ja...

O, moram da idem.

Pa, hvala ti. Hvala ti što si pristao na ovo. -Naravno.

Pretpostavljam da ću te videti u svojim snovima.

Da, naravno da ne.

Hvala.

Da li je to on? -Sigurno je Pol. -To je tako čudno.

U suštini imamo isti san. -Znam, to je slučajnost. To je uvek

Pol, svake noći iz nekog razloga.

Zdravo. -Zdravo. -Jeste li dobro? -Da. A vi? -Da.

Neverovatno.

Šta je? -Da li si me sanjao? -Da li sam te sanjao? -Da.

Misliš, ikada u životu? -Ne, nedavno.

Ne znam. Ne vodim računa o tome.

Plašiš me. Šta se dešava? -Ništa.

Možete li da ostavite svoje telefone da bismo razgovarali?

Pa, kako je bilo danas u školi, Sofi?

Tata. -U redu je, zvaću ih kasnije. Pričaj mi kako ti je bilo.

Možeš li bar da isključiš zvuk? -Da, uradiću to sledeći put.

Uskoro će prestati.

Sofi, zar vi ne odlučujete ko će igrati koga u predstavi...

Odoh da ga ugasim.

Moram da se javim. -To nije dozvoljeno.

Ričarde, zdravo. -Jel možemo nakratko da popričamo?

Da. Šta se dešava? -Odakle da počnem?