Final Portrait

1964, bio sam mlad pisac i ћivio sam u Parizu.

Napisao sam nekoliko иlanaka o Albertu Рakometiju,

jednom od najveљtijih i najcenjenijih umetnika svoje generacije.

Postao sam dobar prijatelj sa Рakometijem i njegovim bratom, Diegom.

Jednog dana, posle izloћbe, zamolio me je da uradi moj portret.

Rekao mi je da to neжe trajati duћe od dva-tri sata.

Jedno poslepodne, najduћe.

Konaиni portret

Izloћba je bila predivna.

Ne mislim da je on ikada, zaista, sreжan.

Ali zamolio me je da mu poziram.

Da, upravo, i da жu se vratiti za...

Da. Rekao je da жe biti vrlo brzo.

Izvinite.

U redu.

Ah, zdravo, Dћim!

Zdravo, Annette. Kako ide?

Nije loљe. Kod vas? - Dobro, hvala.

Idem da ruиam, Alberto. Dolaziљ li i ti?

Ok. krenula sam u Le Dom. Ћelite li mi se pridruћiti?

Voleo bih, ali trebamo poиeti...

Ah, da, vi ste nova ћrtva mog muћa. - Mm.

Zabavite se. - Uћivajte u ruиku.

Ok, nije li malo...?

Ah, Dћim. - Diego. Zdravo.

Иuo sam da dolazite. - Kako ide?

Ah, dobro je, dobro.

Љta je ovo? - Upravo sam uradio ovu podlogu.

Ali, иini se da je malo...

Ova?

Da.

Je li dobro ovako?

Osnova je perfektna.

Moja skulptura je sranje.

Ovo je beznadeћno.

Ok.

Ne.

Imaљ glavu monstruma.

Oh, hvala vam. - Da. Izgledaљ kao pravi kriminalac.

Hvala.

Kad bih te naslikao kako te sada vidim, i kada bi policajac video sliku,

strpali bi te iza reљetaka, k'o od љale.

Moћda ne bismo trebali da nastavimo. - Ne, ne, ne.

U redu je. Nikada neжu moжi da te naslikam onako kakvim te vidim.

Sigurni ste? - Da, naravno.

To je nemoguжe.

I da znaљ, moћda neжemo moжi da zavrљimo portret.

Kako to mislite?

Nekada su portreti obavezno zavrљavani.

Morali su biti.

Nekada su bili potrebni. Zamenjivali su fotografiju.

Danas, portreti nemaju znaиenje.

Љta, onda, radimo, kad ovo nema znaиenja?

I nemoguжe je.

Иak ga i ne radim. Mogu samo da pokuљam.

Kad je veж tako, hoжemo li zavrљiti za danas?

To je poиetak. - Da. Jeste, jeste...

Nije joљ gotovo. Moћeљ doжi sutra, zar ne?

Naravno, naravno, ali... Imam... - Dobro. Љta imaљ?

Imam let, sutra..

Oh, u redu je. - Ostaje nam dovoljno vremena?

Da. - U redu, naravno. Sutra, u isto vreme?

Naravno, naravno. Hvala ti. - Ne, ne, hvala vama.

Videжemo hoжeљ li mi zahvaljivati sutra, kad te budem muиio joљ malo.

Postigli ste napredak.

Ne znam je li reи napredak ona prava.

Koja je reи prava? - Sranje!

Da, to je, upravo, ta reи.

Zdravo, duљo.

Zdravo, moj mali, sivi miљu.

Hladno ti je, zar ne?

Pogledaj, pronaљla sam ti neљto.

Pronaљla sam ovo samo za tebe.

Samo za tebe.

Tako si nevaljala.

Kerolajn, poznajeљ li Dћejmsa? - Dћejmsa, ne. Dћejms.

Da, drago mi je љto vas vidim. - Zdravo, Dћejmse.

Dakle, Alberto, vidimo se sutra? - Da. Dobro, dobro.

Hvala ti. - Ne, hvala vama.

Joљ uvek je ovde - Ma, daj.

Zar nije planirao da idete?

Sluљaj...

A ovde? Ponovo. Ponovo. Ponovo. Ponovo. Ponovo.

Idemo, sad..

Svake noжi poљto bi radio sa mnom, Рakometi bi radio sa Kerolajn,

prostitutkom, s kojom je otvoreno odrћavao vezu

tri godine.

Jesi li zavrљio?

On je postala njegov glavni model,

njegova noжna druћbenica...

i njegova opsesija.

Moram da kaћem, i meni жe nedostajati Paris. - Da.

Mm.

Izvini. Vidimo se za minut. - Zdravo, Dћejms.

Zdravo, Pjer. - Dћejms.

Kako ide? - Video sam portret.

Oh, i? - Pa...

Pjer misli da nikada neжe moжi da ga proda.

Nikada to nisam rekao.

Siguran sam da je to viљe do modela, nego do same slike.

Kako god, neжu ti je dati, Pjer.

Daжu je Lordu. - Tako je ispravno.

Izvrsno napreduje. Mogla bi biti tvoje najbolje delo.

Oh, sada kada si to rekao, najverovatnije жu je razlupati.

Tipiиno.

Jeste li za kahvu - Mogao bih jednu, hvala.

Ne, moramo se vratiti poslu. - Oh.

Drago mi je da sam te video, Pjer. - Ovo je sramota.

Vidimo se kasnije.

Ugodan dan.

Љta to radiљ?

Mogu li?

Oh, jebote!

Ne znam niљta napraviti.

Иekaj. Moћeљ ostati, zar ne?

Trebao bih da idem sutra. - Oh.

Ne, mogao bih... Neki drugi dan, ili...?

Najduћe dan-dva, ne bude li na kraju dobra,

mogu bataliti slikanje, zauvek.

Nemoj se smejati. - Oprostite.

Jeste li oduvek bili ovakvi?

Kakav? - Tako nesigurni u svoje sposobnosti.

Naravno. I svake godine, sve sam gori.

Ali, svake godine postajete uspeљniji.

Љta raрa nebezbednost viљe od uspeha?

Hmm?

Ne smejem se. - Nasmejali ste se.

Ne, nisam. - Jeste.

Nisam se nasmejao.

Oh, jebote!

Ovo ide jako loљe. Hmm.

Sumnjam da жe biti zavrљena, tako da...

Zaљto smo onda ovde? - Љta?

Rekao sam, zaљto smo onda ovde? - Ovo je korisno za mene.

To je ono љto, pretpostavljam, zasluћujem, posle 35 godina nepoљtenja.

To je ono љto ja jesam. Nepoљtenjak. Ja sam.. ja sam laћov.

Nepoљtenjak? Kako to mislite?

Sve ove godine, koliko izlaћem stvari...

Sve su bile... sve su bile nezavrљene.

Verovatno, nisu trebale biti ni zapoиete.

A, opet, da ih nisam pokazivao, oseжao bih se kao kukavica, tako da...

Ne znam. Neurotiиan sam.

To razumem.

Imao sam prijatelja, toliko neurotiиnog, da je na kraju izvrљio samoubistvo.

Ћao mi je. - Hmm.

Da li ikada razmiљljate o tome?

O samoubistvu? - Da.

Svakog dana. Naravno.

Ne zato љto oseжam da je ћivot loљ. To je zato љto...

Znaљ, mislim da je smrt najfascinantnije moguжe iskustvo, znaљ?

Samo sam... samo sam radoznao.

Najbolje je prerezati grlo od uva do uva.

Ne znam da li bih imao hrabrosti da uradim tako neљto.

Moћeљ popiti tablete za spavanje, ali to nije pravo samoubistvo, zar ne?

To je obiиno...

to je obiиno spavanje.

Rezanje vena je nula.

Ono љto mi se stvarno dopada, je spaliti se ћiv.

To bi bilo neљto. To je ono љto bih ћeleo uraditi.

Uradi to, ili zaveћi.

Mogao bih. - Oh, Boћe.

Mogao bih ja, tako te ne bih morao sluљati kako govoriљ o tome.

Molim te, uradi to. - Trebao bih.

Problem je љto to moћeљ uraditi samo jednom.

Izvoli. Iz galerije.

Isuse! - Љta je? To je samo milion.

- Due. Dva miliona. - Evo neљto malo i za tebe.

Oh. - Malo i za mene.

A ostatak жemo... nabiti!

Oh, Boћe. Kakvo preterivanje. - Љta?

Mislio sam da vam je afektacija strana.

Jesam li preterao? - Malo.

Da, ali bilo je smeљno. - Taиno.

Imam nekoliko miliona, skrivenih ovde.

Gde? - To je problem.

Tako su jebeno dobro sakriveni, da ne znam gde su.

Zaљto, onda, doрavola, skrivati dva miliona viљe?

Љta drugo mogu uraditi sa njima? - Stavite ih u banku.

A, ne. Ne moћete verovati bankama. - Ne moћe se verovati bankama. Ne.

Vi ste љvajcarac.

Ne. Љvajcarski italijan.

Oh, za ime Boћje.

Pod krevetom, nije baљ najbolja ideja. Љta mislite?

Mislim da je to oиito. - Bitno mi je da ih mogu opet naжi..

Љta mislite ispod komode?

Mogao bih ih prilepiti za dno. - Mogli biste.

Hoжu li se setiti toga? - Ne znam.

Љta misliљ gore, ispod grede? Uzmi, ti stavi. Viљlji si.

Tamo, gore?

Љta mislite?

Joљ uvek mogu da ih vidim.

Vraжaj to ovamo!

Da vidimo. Moraju biti ovde negde.

Pa, moglo bi... mislim da жe potrajati joљ par dana.

Naravno, i ti meni nedostajeљ, ali...

Da. Oh, prestani.

Sluљaj, mislim da je to vaћno. Ћelim da je zavrљi.

Ne... - Sakrio sam ih u WC-u.

Ne baљ dole. Gore.

Oh, nije bitno. Ne mogu... Ne mogu ga poћurivati. To je...