The Pokrovsky Gates (Покровские ворота)

MOSFILM

"Slikari, umočite vaše četkice

u uznemirenost arbatskih dvorišta i zore,

i neka vaše četkice budu poput lišća,

poput lišća, poput lišća u novembru..."

"I neka vaše četkice budu poput lišća,

poput lišća, poput lišća u novembru..."

"Obojite svoje četkice u plavo,

po gradskoj, zaboravljenoj tradiciji".

"Nacrtajte ih marljivo i sa ljubavlju,

kao što s ljubavlju šetamo po Tverskoj".

"Nacrtajte ih marljivo i sa ljubavlju,

kao što s ljubavlju šetamo po Tverskoj".

"Nek' se kaldrma zaljulja, kao da se probudi,

neka krene ono što još nije krenulo".

"Vi slikajte, vi slikajte, biće zapamćeno,

da li nam je uspelo da pogodimo".

"Vi slikajte, vi slikajte, biće zapamćeno,

da li nam je uspelo da pogodimo".

"Vi, kao sudije, naslikajte naše sudbine,

naše leto, našu zimu i proleće".

"Nije bitno, što smo tuđi, vi samo slikajte,

a ja ću kasnije objasniti, to što nije jasno".

"Nije bitno, što smo tuđi, vi samo slikajte,

a ja ću kasnije objasniti, to što nije jasno..."

Moskva, pedesete godine.

Čini mi se kao da je bilo juče...

Oh, o čemu to ja?! 30 godina je prošlo!

Ali ako zatvorim oči, mogu jasno da vidim...

Ovaj veseli, mali, što juri na motociklu sa svojim drugom Savranskim - to sam ja.

Kao što vidite ja sam mlad. Veoma mlad.

Došao sam u Moskvu iz rodnog grada da studiram na fakultetu.

Čim sam ugledao Mosvku, istog trena sam se zaljubio u nju.

Ona me je strasno zagrlila svojim Kružnim Bulevarom,

svojim Kružnim sadom.

Ona me je povukla u glavne ulice i dovela u sporedne,

sve dok me nije ostavila potpuno zapanjenog da se odmorim,

u komunalnom stanu, pored Pokrovskih vrata.

POKROVSKA VRATA

Ovo je moja tetkica.

Idem...

Moja tetkica, Alisa Vitaljevna, izuzetno plemenita i velikodušna,

nesebično se brinula za svog nećaka.

Da? Slušam vas. Ah, treba vam Kostja?

A nećak, vaš verni sluga, još uvek spava.

Vratio se kući pred zoru.

Budite ljubazni i ostavite svoj broj. Samo sekund, da uzmem olovku.

Samo sekund.

Ljeve Jevgenjeviču!

Oh, dođavola...

1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8...

Ljeve Jevgenjeviču, dragi, opet ste ukrali olovku!

14, 15, 16, 17, 18, 19, 20, 21,

22, 23, 24, 25, 26, 27, 28, 29,

30, 31, 32, 33, 34, 35...

Diktirajte, draga...

42, 43, 44, 45, 46, 47,

48, 49, 50, 51, 52, 53...

Kulinar!

Savo Ignatijeviču... Savo Ignatijeviču! Doručak!

I reci Hobotovu da dođe.

"Sehr gut", Margarita Pavlovna.

Ljeve Jevgenjeviču! Čuješ li? Doručak!

Margarita Pavlovna Hobotova, žena visokog dostojanstva.

U to vreme ona je okrenula novi list u svom životu.

Spremala se za novi brak, sa Savom Ignatijevičem Jefimovim.

"Danke schon", Margarita Pavlovna.

Ali njen bivši muž, Ljev Jevgenjevič Hobotov,

delio je svoje dnevne obroke zajedno sa njima.

Neobičan trojni savez, izazvao je moje veliko interesovanje.

- Ljeve Jevgenjeviču, slabo jedeš. - Hvala, ali nisam gladan.

Kako nisi, Ljova? Treba da se najedeš ujutru,

da bi mozak imao energije.

I konačno - moj poslednji sused, umetnik Arkadij Veljurov.

Izvođač satiričnih stihova.

"Kada izađeš na scenu, treba da imaš samo jedan cilj".

"Svima moraš brzo reći: ko si, šta si i zašto si tu".

"Za humanizam i pitanje mira, neustrašivo se bori satira".

"I neka je napolju mrak, satira će razvedriti svak'".

"Cela Amerika je u velikoj zbrci, Ajzenhauer je opsednut ratom".

"Ali u svojim govorima kaže, da je za mir on glavni faktor".

"Pevaj, lastavice, pevaj, i lepotu proleća gledaj!"

"I neka zlikovac samo preti, a golub će da leti".

Da li vam se svidelo?

Hvala vam mnogobrojni, prijatelji moskovljani.

I vama gosti naše prestonice, što ste došli danas na susret sa umetnošću.

Napolju pada kiša, a kod nas je koncert.

Sve ide, sve teče.

Jesen, dragi prijatelji, prelepa moskovska jesen.

Ali barometri svih Sovjeta pokazuju da je vedro!

"I govori na radiju drug Levitan:

"Iznad Moskve je vedro nebo, dok je u Londonu magla".

Ali nadam se, dragi prijatelji,

da će jednoga dana na radiju Levitan objaviti:

"Svuda je vedro vreme, magla se povukla".

Drago mi je da vidim nove gledaoce koji su došli na ovaj susret,

bez obzira na klimatske uslove.

I za njih ću izvesti još jednu pesmu,

moga prijatelja, ne ustručavam se da kažem to,

čuvenog pesnika Sojeva! Molim za aplauz!

"Bio sam na takmičenju bendova džeza i od njih me je uhvatila jeza".

"Bugi-vugi, samba-mamba, osećam da ovome nema kraja".

"Lenštinu su sahranili, a devojke u suze zavili".

"A muzika džezera na grobu trubi, bugi-vugi-vugi".

Sveta! Sveta!

Gladkova! Gladkova!

Sveta! Sveta!

Nadam se da me se sećate: Arkadij Veljurov, umetnik.

Pardon...

"Firmas e bankas latino-amerikanos..."

"Latino-amerikanos economi..."

Da, da?

- Hobotov, šta radiš to? - Izvini, poslužio sam se tvojim brazilskim fenom.

Ti to negde izlaziš? Ne zaboravi da nam danas dolaze Orloviči.

Neka ih Sava dočeka.

- Hobotov, budi pristojan. - Biću.

- Zamolila bih te da ne kasniš. - To ne mogu da ti garantujem.

Od tebe imam samo neprijatnosti!

Kostja!

Pobedili smo!

O ne, niste.

Jaša, dođi kod nas.

Šta je sad ovo?

Savo Ignatijeviču, idite u prodavnicu, dragi prijatelju!

Ne zaboravi, dolaze nam Orloviči.

"Funf minuten", Margarita Pavlovna. Prijatelj mi je došao u posetu.

Dobar dan.

Znači ti si sada porodičan čovek?

Pravo da ti kažem - jesam. Uskoro se uzimamo.

Pa, kako je to oko vas ispalo?

Da, Savo, otvori nam dušu.

Letos smo bili komšije na vikendici.

Iznajmio sam sobu na Savelovskaj. I oni su bili tu. I tako je počelo.

I kako se to razvijalo? Postepeno?

Vidiš u čemu je stvar. Njen bivši, Ljev Jevgenjevič, evo pitaj Kostju,

je pravi fenomen!

Obrazovan čovek, moram reći, izuzetno.

Peva na svim jezicima, kao ptica.

Ali iz istog razloga malo je psihički neuravnotežen.

Kada je u gradu, još i nekako.

Ali kada se nađe u prirodi, tu je prava budala.

Sobu su mu naplatili duplo.

Zakasnio je da obnovi pasoš.

Hteo je da se obrije - brijač se pokvario. Zaboravio je da promeni napon struje.

Zbog toga je napravio kratak spoj.

Cela vikendica u mraku, a žena u suzama.

A onda tu stupaš ti?

Nisam ni pomišljao. To je nemoguće gledati.

Izuzetno pametna žena, koja izučava Južnu Ameriku,

ima takav karakter, kao komandant na frontu. A muči se...

Ja sam ga pazio kao malo dete. On je kvario stvari, ja sam ih popravljao.

Kako si samo bistar.

Da, Savo, i porodicu si pokvario. Jaku sovjetsku porodicu.

Pretvorio si u prah porodično ognjište.

Kostja, nemoj sad i ti... Kažem ti, sve je ona...

I tako je Ljev Jevgenjevič otišao u grad.

Obećao je da će se vratiti do ručka - i nije.

Nije došao ni na večeru, ni na doručak,

a na kraju je objašnjavao da je dospeo u takvu situaciju...

Ali ona je bila mnogo uznemirena.

Uveče sam je umirivao i odjednom mi je, razumeš, rekla:

"Ostanite sa mnom, Savo Ignatijeviču".

A ti?

Ja sam, naravno, ostao u stavu "mirno".

Od tada smo zajedno.

Istina, do proleća ćemo se preseliti. Grade im nov stan. Tamo ćemo živeti.

Znači živećeš u njegovom stanu?

Pa šta? To je njihova odluka. Ja samo znam svoju vojničku dužnost.

Moja!

Savo Ignatijeviču, u prodavnicu!

Naši te pamte po dobru.

Bio si vrhunski graver.

Pre sam sam radio, a sada učim druge.

Govori mi: "Bolje da budeš predavač, respektabilnije je".

Šta ona zna? Bio si prvoklasan graver!

Bojim se da ću izgubiti svoje umeće. Šta je čovek bez zanata?

Evo, naprimer, Ljev Jevgenjevič...

Zahvaljujem vam.

Oh, zahvaljujem. Tako mi je lepo bilo.

Drago mi je.

- Vi ste to tako uradili... - Stvarno?

- Vi ste to tako divno! - Ma dajte...

- Znate, ja nisam ništa osetio. - Šteta.

Ne, niste me dobro shvatili, nisam osetio gde me je špric ubo.

A ostalo je ostavilo utisak na mene.

Ali ovo je bila vaša poslednja injekcija.

Ne govorite tako. Oh, ne govorite tako!

Ja... Ja sam se navikao da dolazim ovde.

Navikao sam se na vas, na vaše nežne ruke,

vaše crte lica, njihove izraze.

Nema ničeg posebnog u vezi sa mnom.

Oh, vi grešite. Kako vi grešite.

A sećate li se... Setite se kada sam prvi put došao ovde?

- Zaboravili ste uput. - Da!

Svaka druga žena bi me poslala natrag, ali vi...

- Dozvolite da vam poljubim ruku. - Oh, šta vam je?

Samo jednom, za rastanak.

Da? Zatvorite vrata!

- Hoćete li skoro? - Zatvorite vrata i čekajte.

- Da li vas zadržavam? - Ne, ne, ma kakvi.