The Bear

Zovi Pita. -Zovem Pita. Vaš poziv je preusmeren. -Sranje.

Ne, ne. Zovi Sidni. -Pozivam Sidni.

Vaš poziv je preusmeren na automatsku sekretaricu.

Zovi Karmija. -Zovem Karmija. Vaš poziv… -Jebote, Karmi, nikad se ne javljaš.

Zovi Markusa. -Zovem Markusa. -Hajde, molim te. Sranje.

Zovi Ričija. -Zovem Ričija. -Nije dostupan. -Šta?

Ostavite poruku. Kada završite… -Jebi se.

Dobro. Zovi Kler. -Zovem Ber. - Ne! Zovi Kler.

Zovem Ber. -Zovi jebenu Kler. -Zovem Ber. -Ne.

Bože, molim te.

Jebi se! -Izvinite.

Jebene salvete.

Bože.

Zovi mamu. -Zovem mamu.

Dobro.

Dušo! -Sranje. -Tu sam! -Bože, ne. Stani, uspori. -Ovo je odlično!

Volim te. Molim te, uspori. -Spora sam. Moraš disati. -Uspori.

Moraš disati. -Dišem. -Na koliko su ti kontrakcije? -Nemam pojma.

Molim te opusti se, dušem. -Ne, diši. -Mama, ne. Dišem.

Šta radiš? -Dišem. Ovako. -Bože, mama. Dišem. -Hej!

Natali, nemoj vikati na mene. Ja sam ovo triput obavila. -Molim te, samo prestani.

Želim da beba dođe u mirno i relativno normalno okruženje.

Znam da je to tebi potpuno nepoznato. Ali preklinjem te, samo ovaj put.

Molim te, za ime boga, samo se jebeno opusti.

Dobro. -Hvala.

Šta radiš? -Učim te. -Učiš me? -Moraš disati.

Nerviraš me. -Moraš disati, to te opušta. -Ne opušta me!

Opusti se, diši. -Prestani! Ne opuštaš me. Pogledaj me, nisam opuštena. -Jesi.

Diši. -Prestani! Povratiću od tebe. -Nećeš od mene povratiti.

Porvatićeš od porođaja. Veruj mi, samo diši. -Molim te, prestani.

Dišem, jebeno. Ne bih bila živa da ne dišem. Prestani!

Nije se tako radilo, bar ne u moje vreme.

Mi nismo poznavali svoje doktore. To su bili samo neki muškarci koji pričaju.

Da li sam bila uzbuđena? Naravno. Mnogo sam želela bebu.

Htela sam da i mene neko voli kao što sam videla kod drugih ljudi.

Sve te pretenciozne majke u robnim kućama koje kolicima zauzimaju ceo prolaz.

A znaš šta mi je Đina rekla? Pogledala mi je u stomak, i rekla

"Znaš, Dona, mogu da se uzmu dobre kineske bebe sada."

Možeš to da zamisliš? Da mi je to rekla?

Zeznula se, laka joj zemlja. Već sam bila trudna sa Majklom.

Jebena kučka.

Mama, možeš li opet da pozoveš Pita? -Ne, ne, već sam ga zvala.

Zvala sam ga, ostavila sam poruku.

Rekla sam mu gde smo, i da sam ja tu, i da je sve u redu.

Dobro. -Sve je u redu. -Hvala. -Nema na čemu.

Rekla sam ti da sam ja došetala do bolnice? Da se porodim.

Došetala sam na porođaj.

Natali Berzato? -Da. -Rođena 11.10.1988?

Potrebna pomoć u sobi 17. -Stižem.

Moj muž dolazi. Ovo je moja mama, Dona. -Zdravo. -Zdravo, Dona.

Natali, imaš li plan porođaja? -Da. Prirodnim putem.

Htela bih da izbegnem klistiranje i nepotrebno brijanje.

Mama? -Šta? Izvini.

Hoću da mogu da se pomeram i da menjam položaj u toku porođaja.

Da li svetla mogu da se priguše? -Da. -Super. Imate li muziku? -Da.

Dobro, hoću samo da prigušim svetla i slušam neku muziku.

Da. -Nešto dobro, da bi sve bilo dobro kad beba dođe.

Dobro, znači bez epidurala? -Da. -U redu. -Čekaj, čekaj.

Natali. -Mama, prestani. -Izvini, ali da li si ti poludela?

Nemoj, mama. -Poludela si. -Hoću da vidim da li mogu da podnesem bol.

Ne znam kako će biti. -Znam ja. -Ti znaš. Je l' tako? -Da.

Triput sam to prošla. -Znam, već četri sata pričaš o tome.

Dobro. Proveri pribor? Ja nisam stigla. Treba li vam voda? -Da.

To boi bilo dobro, jer ova kafa… Možete li da je uzmete?

Skroz je hladna. Može voda, hvala.

I ja bih htela vodu. -Vraćam se brzo. -Hvala.

Fini su, ja mislim. -Jesu. -Slatki su, mladi.

Možeš li da prestaneš? -Ne. -Hvala ti. Baš si od pomoći.

Nema na čemu. -Cenim to.

Samo hoću da pomognem.

Mama? -Molim? -Samo neću da ne budem svesna. Je l' to tako loše?

Dušo, znaš šta? Natali, radi šta god hoćeš.

Kažem ti kao neko ko je prošao kroz to, prolazak kroz ovo baš mnogo boli.

Dobro. -Ali ti kako hoćeš. Samo pazim na tebe, stvarno. -Hvala.

Čitala sam i da je dobro da imaš kontrolu nad telom. -Sigurno.

A epidural ponekad dovodi do carskog reza. -Radi kako hoćeš.

Ako bude loše, i budem se ipak predomislila, reći ću im.

Dobro. -Onda ću uzeti epidural. -Kako god hoćeš. -Dobro.

Hvala. -Naravno.

Znaš šta? -Šta? -Imaš nešto na obrazu.

Smem li? Neću da se posle ljutiš. -Nemoj biti pasivno-agresivna. -Nisam.

Stalno me nešto teraš. Smem li da ti sklonim to? -Dobro, smeš.

Možda je kafa, ne znam. -Dobro, hvala. -Nema ga više. Nema na čemu.

Muče me leđa. Nemoj nikad da ostariš. -Dobro si?

Da, sve je u redu. -Hoćeš da… -Ne, ne. Ne brini. Ti se porađaš.

Gde si išla? -Da kupim salvete.

Restoranima trebaju salvete. -Tačno. -Trebaju im salvete.

Naš ih nikad nema dovoljno. Bilo je lepo vreme, htela sam da izađem malo.

Gde si ti krenula? -Kod frizera.

Izvini. -Natali, molim te. Nigde ne bih radije bila.

Hvala što si došla. -Hvala što si me zvala.

Malo si me iznenadila. -I sebe sam.

Doći će i Pit, dušo. -Znam. -Zna li Karmen?

Nije se javio kad sam ga zvala. -Baš čudno. -Da.

Dušo, ne moraš stalno da gledaš u to. Beba je dobro.

Beba je dobro. -Važi, u redu.

Kreće opet. -Znam, dobro. -Diši, diši.

Diši, hajde. -Prestani! -Hajde.

Prestani to da radiš. -Ne, ne. -Ne pomaže mi to.

Hajde, probaj. Radi kao ja.

Vidiš, radi. Uspori malo.

Uspori. -Radi.

Eto ga. -Dobro.

Vidiš kako radi? -Tako je. Hvala ti. -Nema na čemu. Vidiš?

Mogu nešto da te pitam? -Da.

Nisi mi rekla za bebu. Mislim da znam zašto.

Mama. -Ali nisam sigurna da li znam.

Hoću da čujem ostatak priče. -Dobro.

Majkl. -Da, kažeš da si šetala.

Išla si negde, ne znam. -Da, došetala sam tamo.

Otišla sam peške, nisam znala šta drugo. Sećam se da je bilo hladno.

Baš hladno. Ali osećala sam se dobro, odlično.

Baš se sećam da sam se osećala dobro i snažno.

Između kontrakcija, naravno. Ali sećam se da sam tako duboko disala.

A onda bi počelo da me boli.

Kao da me nešto probada kroz celo telo.

Onda bih stala, uvatila bih se za ono…

Bilo šta? -Ne, ono za parking. Ili za neki znak. -Da.

I onda bi prošlo, pa sam došetala do bolnice. I čim sam stigla povikala sam.

"Dajte mi neke lekove! Odmah!"

Malo tiše. -"Dajte mi lekove!" I jesu.

I onda se Majk rodio. I doktor je rekao…

Rekao je da je to bio divan porođaj, jer se bio upetljao nekako.

Sve do poslednjeg momenta, do poslednje sekunde. Kao da…

Kao da je hteo da ostane unutra.

Da.

A kako je bilo sa Karmijem? -Šta? Sranje.

Tvoj otac je bio tu. -Da? -Volela bih da nije.

Ozbiljno, sve vreme smo se svađali. A bolnica je bila u haosu.

Kao da su svi došli da se porode baš u tom momentu.

Sve vreme je tražio sedativ. -Tata? -Kao da se on porađa.

Tražio je sedativ, sve vreme je paničio, i onda sam se i ja nervirala.

A Karmen… Tako mu je dugo trebalo.

Bilo je dugo, i strašno, i zaglavio bi se, pa su me stalno pomerali.

Stalno su me pomerali. Mislim da sam u nekom momentu bila okrenuta naglavačke.

Ne sećam se. Ali, dušo. -Da? -To se tebi neće desiti.

Znaš šta? Bilo je sjebano. Ozbiljno ti kažem, od samog početka.

A ja sam mislila da će mi biti lako. Meni su rekli da je sa dečacima lakše.

Je l' lakše?

Mislim da ništa nije lakše. Sve jednako boli.

Sranje, sranje. -Hajde.

Diši, dušo. Diši.

Hajde, možeš ti to. -O bože.

Sad uspori. Uspori malo.

Vidiš? Pogledaj. Pogledaj monitor. Vidiš da radi.

Možeš ti to. Samo uspori.

Daj da ti masiram leđa. -Molim te. -Vidiš, radi.

Ne pomaže. -Diši.