The Bear

Naravno. Pune kutije sranja.

Ovo je na jebenoj listi obaveza.

Nema veze, ja ću.

Ne znam šta da radim sa ovim. -Hoćeš nešto da zadržiš?

Ne. -Onda samo sve pokloni.

Hvala što mi pomažeš. -Naravno, nema na čemu.

Nikad nismo stigli da pričamo o... -Ne, prekini.

U redu je. -Ne, želim samo da ti se izvinim.

Bilo je neprijatno, zbog mene, i žao mi je.

Jesi pričao sa tatom? -Ne još.

Kad ste zadnji put pričali? -Nemam pojma.

Nikad joj nije pomagao. -Kad je bila bolesna? -Ne, uopšte.

Ne poznajem ga, i ponekad se osećam loše zbog toga. -Što?

Jer nisam ni hteo da ga upoznam. Uvek sam samo računao na mamu.

Strašno je to. Računati na nekoga.

Ti računaš na tatu? -Da. -On to obožava. -Kako znaš?

Vidi se.

Uvek stiže deset minuta ranije svugde. -Tako i ti.

To ima smisla. Ipak smo u srodstvu.

Pokušavala sam ranije, da kasnim.

Trudila sam se, ali ne znam šta se desi. Dođem još ranije. -Nije ti dobro.

Naravno. Ali ni tebi nije. -Nije nam dobro.

I sada smo oboje članovi elitnog kluba. Klub Mrtvih Mama. Dobrodošao.

Da li ti je stigla članska karta?

Ne još, ali možda dolazi danas. Nemam pojma.

Okupljamo se po najjadnijim podrumima koje nađemo.

Članarina se plaća na dva meseca, to nije loše.

Znaš puno o ovom klubu. Da nisi ti predsednica?

Ne, ja pravim zapisnik. -To ima smisla. -Znam, jer sam tako organizovana.

Voleo bih da je probala hranu.

Svidela bi joj se. -Kako znaš?

Vidi se.

Sranje.

Andrea Teri zatvara restoran.

Levo. Još više levo. Dobro, stani. Sad malo desno.

Ovo smo već par puta radili. -Stoji neki kreten između mene i čaše. Samo je pomeri.

Radimo ov već 15 minuta. -Fotografija će trajati mnogo duže.

Trajaće mnogo duže od 15 minuta, tako da samo pomeri čašu, molim te.

Zašto bi zatvorila? Nema smisla. -Ko je šta zatvorio?

Ne brini ti ništa, samo nameštaj. Fotograf dolazi za 40 minuta.

Ljudi, fotograf dolazi za 40 minuta. -Ted, kako ide? -Ne najbolje.

Imamo jednu mašinu, potrajaće. -Poliraj brzo.

Poliram. -Prestani da misliš o ribama. -Ne mislim o ribama.

Vidi se. -Mislim o poreskim olakšicama. Lažem. -Fokusiraj se.

Četrdeset minuta, ljudi. Nemojte me zajebavati.

Molim vas. NNe zajebavajte me. -Neću da te zajebavam.

Svi hoćemo isto. -Tako je. -U redu? Sredite sve.

Ovo je bitno, sve mora biti savršeno. -Da zovemo Semija? -Da. Biće malo čudno.

Što? -Ponaša se kao kreten. -Što? -Pozajmio sam nešto od njega.

Šta? -Nešto sam pozajmio, i rekao sam mu, ali je zaboravio.

Tata je bio u pravu. -Ne pominji njega sad.

Šef Teri? -Da.

-Pena? -To je bearnez. Nemam pojma. -Ne, dobro je.

Kao da je 2014. godina. -Probaj.

Dobro je.

Dobro? -Odlično je, ali... -Šefe? Imaš recept za karamele?

Da, u mojoj svesci iz Njujorka, na polici. -Hvala, šefe.

Odlično je, ali?

Fensi je. -Misliš, staromodno?

Moj tata to uvek naručuje. -Žele od mente je staromodan.

Ali sos od mente i nije. -Sranje.

Izvini. Trebalo je da se setim toga. -Setili smo se. Koja pasta ide večeras?

Ne znam, videćemo šta Ti donese. Mislio sam njoke od krompira.

Sa telećim obrazima? -Može, dogovoreno. -Super.

Teri je bila odlična.

Da. To mesto je bilo neverovatno.

Jesi li znao to dok si bio tamo? Da je tako posebno?

Ne znam. Mislim da sam uvek bio previše zauzet, da bih znao.

Makar si bio deo toga.

Da.

Nećeš se valjda sad poroditi? -Ne još.

Mogu nešto da ti donesem? -Ne, dobro sam.

Samo bol u preponama. -Šta je to?

Tačno to što sam rekla. -Dobro.

Šta ti radiš? -Gledam Karmijeve stare beleške. Vidi ovo.

Nikad mi ne bi to pokazao. -Nemoj mu reći.

Neću. Volim da saznam nešto o njegovom tajnom životu.

Da, ludo je. -Jeste.

Ti imaš novi projekat?

Pre neki dan kad sam išao na posao, video sam ovaj cvet.

Ljubičica. -Da. Cvet države Ilinois.

Kako znaš? -Pit voli cveće. -To ima smisla. -Da.

Moja mama je volela ljubičice, a mislim da sam ovu primetio jer je bela.

Isticala se.

Znači, pravićeš belu ljubičicu? -Pokušaću.

Šta misliš? -Mislim da to zvuči prelepo.

Lista mojih najboljih prijatelja.

Pod jedan, Karmi. Pod dva, veliki Nil.

Uvek je tu za nas. -Tako je.

Pod tri, Frensi. Kad imam problem, zovem nju. Briga me šta kažu, uvek mi se nađe.

Pod šest, Riči. I pod osam, Markus.

A pod četiri? -Šta? -Ja, Tedi. -Nisam sigurna.

Što? -Sećaš se kad sam imao šest godina? -Ma daj. -Šta si mi uradio?

Ugurao sam te u kutiju i zalepio je.

Na smrt sam se uplašio. -Sad si klaustrofobičan. -Još se plašim kutija.

Znam. -Ne možeš mi to raditi. -Neću više.

Slabo. Šta se desilo? -Slaba je ponuda. Sve je mrtvo.

Bezveze. -Da. -Šta imamo?

Ti, hoćeš da odeš da proveriš inventar? -Da, šefe.

Znaš šta treba da radimo? -Da nađemo dobavljača. Ne moraš mi govoriti.

Dobro, ništa nisam rekla. Hoćeš da nešto kažem?

Da nas sputavam sa novim menijem svaki dan i da to nema smisla, finansijski?

Pa, ja sam saučesnik.

Idem ja. -Dobro. -Počni sa novim menijem, molim te.

Hej, polako. Pomoći ću ti. -Mogu ja, u redu je.

Evo ga. -Hvala.

Jesam li sve sjebao?

Ne, šefe. Ja nisam gurnuo tacne do kraja.

Karmen. -Molim? -Ja sam kriv. -Dobro.

Kako vam je saopštila? - Tačno pred otvaranje.

Dramatično? -Nikako. Lepo, elegantno, savršeno.

Znaš li zašto? -Kao da se samo probudila i odlučila da je to to.

Misliš da je depresivna? -Mislim da je odlično.

Razmišljaš li ikad o tome kako je sve dobro nestalo?

Razmišljam kako da zadržim dobre stvari.

Koliko dugo još radite? -Poslednji dan je sledeće nedelje, a onda sahrana.

Znaš šta ćeš posle? -Mislim da mi se još nije sleglo.

Znam da je Geret uznemiren. -Je l' držao govor? -Jedno četri puta.

Pozdravi ga. -Hoću. -Kako je Ber?

Kao jebeni Ber. -Takvi su svi.

Kako ide, šefe?

Nisam sigurna. Na pijaci uvek ima karfiola i prokelja, pa...

Šta raste zajedno, služi se zajedno? Tako je. Ako napravimo nešto sa tim,

možemo nastaviti da kupujemo od Džerija. Šta misliš?

Mogu nešto da ti pokažem? -Da, šefe.

Hoćeš da probaš? -Da. šefe.

Super. -Hvala, šefe. -Nema na čemu.

Riči, stigla je neka kutija za tebe. -Odlično. Hvala.

Šef Teri zatvara restoran.

Kako se osećaš?

Kao da me je neko obrisao.

Mislio sam da će trajati zauvek.

Većina stvari ne traje zauvek.

Fotograf dolazi za pola sata.

Ne znamo šta kaže kritika? Ne možemo da saznamo? -Ne, ne zna ni on. -Super.

Ebri treba pomoć. -Znam. -Šta ćemo?

Dovedemo Krisa i Čakija, plaćamo ih od prodaje sendviča. -Dogovoreno. -Da?

Mislio sam da ćeš se buniti. -Samo tako i zarađujemo.

Zvala si mamu? -Ti si zvao Kler? Hoćeš da se svađamo? -Ne.

Odlično.

Odlično.

Treba mi više hrabrosti. -Šta? -Više hrabrosti.

Ti si hrabar. Šta pričaš? Savršen si. -Ali treba mi više.

Šta će ti još hrabrosti? -Da bi bio dobar konobar. -Čega se plašiš? Ljudi?

Ne, sebe, iznutra. Nervozan sam, plašim se. Šta da radim sa rukama?

Je l' treba ovako? Šta je ovo?

Izgleda dobro. -Kako stojimo? -Sve spremno. -Da?

Skoro sam gotov, šefe. Idem po još par boca.

Geri. Tede? -Stiže pojačanje. -Fak, šta radiš sa rukama? -Ne znam. -Trenira.

Videli ste duha? -Šta ima, Semi? -Brate! -Gde si, Ber?

Znam da si mi uzeo SD kartice. -Rekao si da mogu. -Nije tačno.

Jeste. -Nisu gde sam ih ostavio. Reci šifru. -Neću. -Pa? -Šta?

Neću. -Moraću da te proganjam. Nećeš, na poslu sam. -Šta to znači?

Zapamtiću šta je uradio, i kad najmanje očekuje, i ja ću njemu.

Riči je to tu stavio. -Je li?

Sid, ovo je moj saradnik Nikolas Maršal, Kompjuter. -Zdravo, gospodine Maršal.