The Bear

Trebaju mi ruke.

Znam ko si ti. Ti si govno.

Šefe, nije još spremno. -Sve si promjenio.

Ušuti, jebote. -Hej, Sid.

Sid, Šapiro je. Hoću da popričam sa tobom o nečemu. Kava?

Pa, otreznila se.

Prošla je kroz sve korake, i izvinila se.

I znam da joj je teško.

Ali meni je ostalo da se nosim sa svim sranjima koja je napravila.

Njoj je oprošteno, jer je mogla da se samo izvini i nastavi dalje.

A ja sam i dalje zaglavljen, znate?

Sretan sam što je trezna.

I moram biti ponosan na nju.

Ali čini mi se da to nije fer.

Deluje lako, izviniti se.

To je samo par reči.

Sede ti tu u grlu dok ih ne izbaciš.

Ali ako ih ne izbaciš, zavlače se sve dublje.

I onda se izgube.

Zaglave se u rebrima, u srcu, u plućima.

Svaka greška koju si napravio, sve loše što si ikada uradio,

prikači se za te reči i drži ih tako čvrsto.

Neće da ih pusti nikada.

Zar ih nisi popravio? -Pale se pa se gase. -Ne razumem.

Nemam pojma. -Šta se dešava? -Ujka Geri!

Doneo si svetlo! -Palite svetlo. Šta ima, momci? -Ništa posebno.

Izgledaš dobro, ujka Geri. -Naravno, kad sam Fak. -Izgledaš super.

Imamo dobar oblik, zar ne? -Tako je.

Baš smo pričali o tome kad te je Veliki Nil proganjao. -Koliko je to trajalo?

Počeo je kad smo bili deca. Ubedio me je da nisam Fak.

Da moraš da objasniš kakav je osećaj biti proganjan, šta bi rekao?

Stvarno hoćeš da znaš? -Da, stvarno.

Išli ste se nekad vozom u Njujorku? Ako pipneš onu treću šinu, ona te zgrabi.

I ne možeš da je pustiš. Onda kreće da ti šapuće.

Šta? Kako šapuće? -Kao da hoće da te smiri, da ne pokušaš da pobegneš.

Šta? -Onda svetlo krene da se menja, poplavi te neka vrelina.

Osećaš sunce na licu. Odjednom šetaš nekom poljanom.

U daljini, vidiš veliko stablo. -Stablo? -Neku zgradu.

Valhala. -Šta? -Volim vas, drago mi je da vas vidim. Idem sad.

Dobro, ćao. -Ćao ujka Geri. -Stari vam je kreten.

Prenećemo mu. -Šta se desilo?

Bilo je šokantno. -Verujem. Samo je tako završila. -Da.

Iskreno, poštovanje. -Slažem se. -Mislim, žao mi je što si ostao bez posla.

Znaš šta? Mislim da je to dobra stvar. -Kako?

Verovatno bih ostao zauvek da ona nije odustala.

Sve ovo me tera da napredujem.

O tome sam hteo da pričamo. -Da?

Mislim da ću da otvorim nešto svoje. -To je super.

Imam podršku iz Evera, ali hoću da to bude nešto novo. Neću ništa da nasledim.

Neću da kuvam svaki dan, ali hoću da ga vodim. I hoću da zaposlim šefa kuhinje.

Nekog ko će doći, sastaviti svoj tim, voditi sve. -Misliš, ja?

Da, ti. -Dobro.

Kako si to zamišljao? -Kako god ti želiš.

Kako god ja želim? -Bili bismo partneri.

Čist ugovor. Plata 80 hiljada. Staž, zdravstveno, bonusi po dogovoru.

Rekao sam nešto pogrešno? -Ne, baš suprotno.

Problem je što bih hteo da sve krene što pre.

Neću da ispadne da sam te ukrao, to mi je odvratno.

Pričaću sa Karmijem, samo sam prvo hteo da vidim šta ti misliš.

Nisi to očekivala? -Nisam, ni najmanje.

Ali hvala ti, u svakom slučaju. -Mislim da si super.

Hvala ti. Ja cenim tvoj rad, i sve...

Razmisliću.

Nasleđe

Dobro jutro, šefe. -Ti poznaješ ove ljude?

Da, to su Nobu Macuhiša, Danijel Bulud, i TK. -Tomas Keler? -Da.

Legendarno. -Da. -Odakle ti ta slika?

Ne znam, isekao sam je iz nekog časopisa. -Super je.

Šta je "legerdemain"? -Francuski za opsenarstvo.

Kao magija? -Da, tako se jelo pogura još dalje.

Oni su sigurno jedan drugog gurali dalje. -Često su pričali o nasleđu.

Kao, šta su sve napravili? -Da, ali i sa kim su sve radili.

I šta su radili posle toga. Počneš nešto negde,

i onda neko to preuzme i završi na drugom mestu.

Svi delovi nekog restorana bi na kraju završili negde drugde.

To se stalno dešava. I onda svi ti delovi, svih tih restorana...

Nekako se opet nađu.

Onda dođu novi ljudi i od toga sastave nešto svoje.

I sve to krene da se dešava opet.

Kao neko porodično stablo? -Tako je, upravo.

Dobro jutro, šefe. -Hej. Nisam htela da vas prekidam.

Izgledaš lepo. -Hvala. O čemu ste pričali?

O nasleđu. Razmišljaš nekad o tome? -Razmišljam da preživim sredu.

A ti, šta je tvoj odgovor? -Izbegavam da razmišljam o tome.

Ne znam, ako ću nešto ostaviti za sobom...

Hteo bi da to bude bez panike. Bez anksioznosti.

Da bih to postigao, moram da budem pošten prema svemu, i svima.

Da uklonnim sve loše kako bi samo dobro ostalo.

A ti?

Hteo bih da moje nasleđe bude...

Da sam se držao usprevno, slušao i učio.

Da sam radio pošteno.

Da sam bio zabavan. I da sam dobar u hitnim situacijama.

Kako to zvuči? -Zvuči legendarno.

Idemo.

Vratili smo se!

Majki, čuvamo te, brate.

Ovo je radna zona. Ide prvo sendvič, salveta, sendvič u kesu, kesa mušteriji.

Brzo je i bez zezanja. Kesu staviš tačno ovde, da bi mogao ovako.

Vidiš kako lepo ide? Sve u jednom potezu. -Prelepo. To je tajna.

Šta ćemo sa priborom? -Jebeš pribor.

Treba ga pokupiti, oprati. Zajebi to. -Jebeš pribor. -Odlično.

Ovde se predaje. Ide slatko ljuti, ljuti, slatki, i suvi. Taj je najmanji.

Ovde je pomfrit. -I ukidamo majonez. -Jebeš majonez.

Neko je tražio majonez, dao sam mu sendvič i majonez sa strane.

Rekao sam da ide kući i sam uništi sendvič. -Ti si kriv.

Ti si otvorio vrata majonezu. -Sjebao sam. -I tebe i njega je trebalo da gađam.

Sjebao sam, priznajem. -Turšija stoji u čašicama kod prozora.

Može i manje čašice, da duže traje. -Sistem. -Tako je.

Kako ide? - Nemamo salveta. -Opet? -Nisu ni stigle.

Idemo. Čekaj, stani. -Šefe.

Otvaraj prozor. -Ko je na redu? Dobro jutro, frajeru.

Šta si hteo? -Dva ljuta, jedan slatki. -Stiže, druže.

Dobro miriše. -Bilo bi strašno da miriše loše. Hvala, prijatno.

Tri slatko-ljuta i dva ljuta. -Naravno. Hvala ti, cenimo to.

Hvala ti, ljubavi. Šta ima, brate?

Porudžbina za Dinu, za Martija. Porudžbina za lika u Najku.

Ova, šefe? -Dodaj mi to. -Da? -Da vidim.

Da, sad sam to tražio. To ide ovde.

Imam pitanje za tebe. -Šta je bio, brate?

Neću da preteram, reci mi da odjebem ako treba.

Šta je bilo? -Ti si trezan, zar ne? -Šta?